Сјећање: Мијат Гавриловић и Саша Тодоровић 19.07.1995-19.07.2018

На данашњи дан прије 23. године животе у темеље наше отаџбине положили су Мијат Гавриловић и Саша Тодоровић.

На мјесту погибије 23. године послије

Незадовољни почетним исходом операције кодног назива "Текбир" (Операција Т), у којој су муслиманске снаге покошале деблокирати Сарајево из више праваца, а у којој су доживјели потуни дебакл, припадници 14. дивизије ткз. АБиХ, појачане са неколико јединица специјалне намјене, настављају нападе мањег интезитета на положаје у зони одговорности 2. Сарајевске лаке пјешадијске бригаде.

Тог 19. јула 1995. године у пријеподневним сатима отпочела је жестока артиљеријска паљба са Игмана по нашим положајима дуж линије Крупац-Вјерча-Гушће-Стрељаци-Бјеловац-Очађело. Осим минобацачке и топовске ватре, у неколико наврата забиљежена су и дејства ВБР-а. 

Послије артиљеријске припреме усљедио је и напад пјешадије. Најкритичније је било на одбрани брда Гушће, које су послије сат времена борби непријатељске снаге заузеле. На осталим линијама одбране стање се није мијењало. Убрзо је дошло до консолидовања наших снага, па је формирана и увезана нова линија одбране на потезу Вјерча-Рујнице-Стрењаци-Бјеловац.

Линија на Бјеловцу коју су бранили припадници нашег батаљона је издржала напад, али уз велику жртву. Тог дана животе у темеље наше отаџбине уградидли су Мијат Гавриловић и Саша Тодоровић. Поред њих још два борца из 2. Сарајевске бригаде су такође погинули. Осамнаест бораца је рањено и имало срећу да преживи овај напад, иначе последњи овог интезитета у одбрамбено-отаџбинском рату на овој линији одбране РС-а.

"Операција Т" је званично прекинута 31. 07. 1995. године, и проглашена је као потпуни промашај. Осим на Трескавичко- трновском правцу напада, гдје су непријатељске снаге забиљежиле минималне успјехе, на осталим правцима напада, српске снаге су у потпуности сломоле далеко надмоћнијег непријатеља, како у људству, тако и у техници.

Сјећање на генерала Младића - подно Трескавице одржани Дани кошевине

Шесту годину заредом, на висоравни Гвозно, подно Трескавице одржана је манифестација "Дани кошевине - Моба - Озон", којој су присуствовали и припадници наше јединице.

Стотине косаца, махом демобилисаних бораца из Источне и Старе Херцеговине, Сарајевско-романијске регије, Семберије и Крајине, евоцирали су успомене на дане када су на истом мјесту, у паузама одбрамбених борби, са својим командантом - генералом Ратком Младићем, косили траву. Уједно обиљежено је и четврт вијека формирања Гардијске бригаде Војске Републике Српске.

Оживјело је данас племенито и христољубиво Загорје! Стотине косаца у строју, баш као некада у боју! Покоје руке можда и остарјеле јесу, и снага издаје! Но вјештина остаје! А неки су, прије тачно четврт вијека, баш на Гвозну учили како да савладају влати планинске траве. Учили су од најбољег у класи, на академији, од радишног горштака и прекаљеног генерала – што је битисао увијек на старту а не на крају колоне. И у борби и у кошевини! Учили, научили, неки и на потомке пренијели! Традиције започете ратне 1993. не одричу се!

"Косили смо за потребе наше фарме, тако да три пута је више било косаца него данас. Сви у строју. Важно је рећи да није било оних који су "забушавали" наредбе генералове", каже Миодраг Сладоје.

Миро Младић тврди да нема умора.

"Ово радимо због генерала да се традиција не угаси, сад је све прешло на косачице. А ми оћемо да покажемо народу да се и даље ради часно и поштено, као што је наш генерал радио", каже Миро.

И баш као генерал Младић који се обронцима Трескавице увијек радо враћао, тако и његови борци – косци!

Пристигли данас са Романије, из Вишеграда, Рудог, Билеће и Гацка, Фоче, Добоја, Семберије, из Крајине. Међу њима и гардисти – тада тек регрутовани, махом једва пунољетни! 241 припадник Гардијске бригаде живот је положио на бранику слободе и слободне Републике Српске.

Ратни пут младих гардиста био је далеко од филмског - заштита команде у свечаним униформама. Уз раме старијих сабораца, стварали су српски коридор уз Дрину, од тада Српског Сарајева до Старе Херцеговине - преко Трнова и Рогоја; ослобађали Жепу.

Стварали Републику Српску! То канонско дјело – као нераскидива нит и даље их везује. И непобијеђени војсковођа који их је, мимо урбаних легенди, учио и чојству и јунаштву. Истовремено пркосећи лучоношама.

"И ово је посвећено њему и свим тим његовим активностима не само војничким него и оним другим активностима, које су биле усмјерене на то да се преживи у тешким условима", рекао је Миломир Савчић, предсједник Борачке организације Републике Српске.

Начелница општине Калиновик Милева Комленовић истиче да је ово јединствен начин да се окупимо око јединствених циљева и идеја.

"То је једно од ријетких мјеста, ако не и једино сада, гдје је искључена политика, гдје се осјети само заједништво, љубав према Републици Српској", наводи Комленовићева.

И док је са Гвозна пут Хашког судилишта које би, под палицом свјетских моћника, ревизионистички историју да прекраја, одаслата достојанствена и громогласна порука хероју и војсковођи о незабораву – из другог смјера пристигао је завјет садашњим и свим будућим генерацијама – очувати Републику Српску, градити је у српској слози, презрети свађе и подизати што бројније потомство.

Дарко Младић, син Ратка Младића истиче да је ово за њега један мотивациони догађај, који даје снагу.

"Овај догађај шаље поруке данима прије него ово почне. Има милион питања, милион идеја како би требало да се развија овај крај", наводи Младић.

И из далеког а братског Армавира до Гвозна, које постаје култно мјесто и симбол борбе и рада – стигла је порука поштовања и незаборава за човјека међу људима и за војсковођу међу најхрабријим војницима.

Од козачке војске која његује љубав према генералу Младићу - у злату опточена икона Мајке Божије – да од сваког зла заштити генерала, његову породицу и свесрпски народ! А Гвозно пркосно и поносно остаје да чека сљедећи јули!

Извор:РТРС / Фото: Драган Пјевић

Заустављање офанзиве са Игмана 07.07.1992. године

Послије ангажовања наше јединице у борбеним дејствима на Добрињи, гдје су наши припадници успјешно извршили сва наређења предпостављене команде и показали изузетну обученост у сложеним урбаним условима ратовања, пред нама су већ били нови задаци.

Предаха је било врло мало. Из команде корпуса ново наређење. Јединица је хитно упућена на Игманско ратиште, тачније у рејон села Јасен, изнад Крупца. Тог 7. јула 1992. године муслиманске формације су извршиле први организовани напад на вјековна српска огњишта на потезу села Страишта- Горња и Доња Пресјеница.

Муслиманске снаге у то вријеме организоване у такозване „Општинске штабове одбране (ОпШО)“  из састава Трнова, Илиџе и Здруженог одреда Игман, а под командом Годињак Едхема, извршиле су напад из правца Кијева, Остојића, Дејчића, Зорановића, Шабанаца и Игмана на поменута села.  Напад је имао за циљ спајање муслиманских територија Игмана са Кијевом. У то вријеме није била успостављена и увезана  линија одбране наше територије. Наше снаге су биле на коти Храст изнад Страишта.  Пошто су непријатељске снаге успјеле заузети коту Храст, пред њима је остао лак задатак. Небрањена села су нападнута. Настао је хаос. Некадашње комшије нису имали милости. Почела је тортура, убијање, пљачкање и касније спаљивање српске имовине.

Спаљена кућа Зимоњића на Страиштима

Наша јединица се прикључила осталим војно-полицијским формацијама, и формирана је линија одбране која је имала за циљ да заустави офанзиву и даље напредовање муслиманских екстремиста према селима Јасен, Стара гора и даље према Крупцу. Заузели смо положај изнад села Јасен. Становништво је евакуисано на сигурну територију слободног Крупца.  Такође до нас долазе непотвђене информације о становништву из Кијева и Пресјенице које покушава да се домогне слободне српске теритоије преко Старе горе. Такође долазе вијести  и о губицима наше војске на Храсту.

9. јула настављен је претрес  терена на потезу Јасен-Зорановићи. Том приликом су пронађени погинули српски борци капетан Бране Берибака, те војници Ненад Ждрале и Здравко Лаловић. 

Они су убијени у војном камиону, из засједе на путној комуникацији Крупац-Игман. Акцију извлачења тијела извели су припадници Извиђачко-диверзантског вода "Соко" из састава 2. Сарајевске лаке пјешадијске бригаде.

Три дана касније 12. јула пронађена су тијела и осталих девет спских војника : Драган Ждрале, Радивоје Кокић, Раде Шеховац, Небојша Млађен, Момо Дошло, Саво Клепић, Сретен Мочевић и браће Пере и Славише Васић. Исти дан у борбама живот је изгубио Мирослав Кењић.

Заузета српска села су поново ослобођена у акцији "Лукавац-93", годину дана касније, да би их муслимани поново заузели 16. јуна 1995 у акцији "Текбир".

Послије завршених борбених дејстава и стабилизације овог дијела ратишта јединица је повучена у Касарну Слободан Принцип- Сељо у Лукавицу.

Масакр цивилног становништва

Након заузимања српских села Страишта, Доња и Горња Пресјеница, цивилно становништво које су ту затекло, углавном дјеца, жене и старци њих око тридесет, називајући их четницима натјерано је уз псовке и пријетње да ће бити поклани, у кућу Рамиза Плоскића, гдје су били затворени.

Тих дана између 7. и 10. јула 1992. г. у поменутим селима од стране муслиманских екстремиста на најсвирепији начин, клањем, дављењем и слично, убијено је седамнаест цивила претежно старијих особа од којих је неколико након клања спаљено у својим кућама. Опљачкана је сва покретна и непокретна имовина, а куће и други господарски објекти су спаљени.

Спаљена кућа Самарџија на Страиштима

За овај злочин оптужена су сљедећа лица:

1.       Едхем Годињак, некадашњи припадник СДБ-а и начелник СЈБ Трново;

2.       Хајрудин Плоскић звани „Лело“из Кијева, командир Диверзантског  вода у јединици којом је командовао Годињак;

3.       Муниб Адемовић из Кијева;

4.       Хајрудин Елезовић из Кијева;

5.       Исмета Колар звана „Невенка“ из Кијева;

6.       Шефик Карић из Кијева;

7.       Хамо Карић из Кијева.

Према досада прикупљеним подацима убијени  су:

1.       Јанко Поповић- заклан

2.    Мирко Шеховац (Непокретни инвалид)- заклан и спаљен у кући заједно са супругом Танкосом

3.       Танкоса Шеховац- заклана и спаљена у кући

4.       Коста Шеховац- убијен

5.       Јованка Шеховац- убијена

6.       Савка Љубоје- убијена

7.       Ристо Љубоје- убијен

8.       Стака Љубоје- убијена

9.       Мирко Крављача- заклан

10.   Коса Крављача- заклана

11.   Душан Цвијетић- заклан

12.   Зора Цвијетић- заклана

13.   Милош Цвијетић- заклан

14.   Винко Цвијетић- заклан

15.   Драгица Цвијетић р. Кењић- заклана

16.   Драгица Цвијетић р. Бјелица- заклана

17.   Млађен Самарџија- убијен

У тексту кориштени сљедећи извори информација:
Одсјек за истраживање рата и ратних догађаја РС
Ратни дневник С.Г.