Погибија на рођендан (12 жигосаних-прича четврта)
У питомој Кобиљачи, граничном дијелу Илиџе према Кисељаку, 18. јула, 1961. године родио се Зоран Милић. Немиран и помало дивљи, одударао је од своје средине.
Ни ауто- механичарски занат, ни позив возача нису успјели да га смире те родитељи прибјегавају старом опробаном фазону. Мангуп се најбоље смирује кад му шапку и опасач ставиш. Зока одлази на шестомјесечни курс за милиционера, а послије тога и на допунску обуку за специјалну јединицу СУП-а СР БиХ. Ту као примјерни возач оклопног транспортера стиче надимак „Оклоп“ и носи га широм жаришта бивше Босне и Херцеговине и бивше Југославије.
На Космету његова група, национално шаролика, у центру Приштине разбија велику групу демонстраната и сваки наредни пут кад су ишли у ову јужну покрајину добро су одрађивали свој дио посла. У Фочи, за пар дана, смирују ситуацију око националне подјеле и конфликата у „Фочатрансу“, али ту се јавља прва клица подјеле међу њима. Специјалци муслимани и Хрвати жешће су тукли Србе него другу страну у конфликту. Клица подјеле клијала је и расла док почетком априла, 1992. није дошла до свог врхунца. Тад је муслиман Шамарлић рекао Србину Шкори да су међу њима већ подијељена задужења ко ће ког Србина, кад дође за то наређење, да убије и да он (Шамарлић) треба да убије њега (Шкору).
Од тада Срби иду на спавање са репетираним пиштољем испод јастука и чекају да ли ће струја Момчила Мандића и Миленка Каришика, који су за подјелу МУП-а, побједити другу, српску струју, Жепинића и Репине, који су за некакво заједништво.
– Од данас се према мени понашајте као према другу, а не као комаданту– рекао је Оклоп.
–Политика је урадила своје– театрално је казао комадант јединице Викић.
Догађаји се одвијају даље. Мандићева струја побјеђује и долази до договора да српски специјалци напусте базу Кртељ и преселе се у зграду школе унутрашњих послова на Врацама. На другом крају Сарајева. Долази до подјеле. Момци се поздрављају у миру, чак је било и суза, али сви су имали метак у цијеви.
Срби напуштају Кртељ. Сазнавши да им је успут постављено неколико засједа не иду право на Враца. Њих 35, само са личним наоружањем, прво крећу кроз Касиндолску улицу и одлазе на Илиџу, код Томе Ковача. Он им обезбјеђује преноћиште и сутрадан преко Касиндолске, Добриње, Лукавице они иду за Враца. Али, од 170 курсиста, који су бли у школи, огромна већина били су муслимани и Хрвати од којих је бар половина ратовала у Крајини, на страни усташа. Бивше колеге Викић и Чегар организовали су одбрану школе тако да је српске специјалце дочекала жестока ватра.
Пошто се није знало хоће ли СДС заштити своје људе, а постојала је и опасност да их Кукањац и Делимустафић прогласе за терористе, а већ са леђа из муслиманског насеља Шанца, смртно је погођен Лиздек, момци одлучују да на силу уђу у школску зграду. Њих 34 ударају, на јуриш, на оних 170. Нападају са чела и бочно. Пуна четири сата. Кад на брисаном простору, на игралишту, гине и други специјалац, Пупић, тад се, из школе, извлачи курсиста Србин Душко Клачар и открива све муслиманске положаје. Каришик успјева преко личних веза, да од ЈНА уз велики лични ризик команданта, узме тенк. Муслиманско- хрватски специјалци не могу од српске барикаде на Врбања мосту, да дођу на испомоћ својим и 170 људи предаје се тридесет тројици.
Кад је одбијено неколико муслиманско- хрватских напада, кад је организована добра одбрана Враца и кад су преко пробуђеног СДС-а и самовољно почели да долазе српски момци на испомоћ храброј групи, Оклоп је тражио дозволу да оде на Илиџу. Тамо му је сва фамилија, а српским борцима тог дијела града требао је један такав човјек. Илиџа је, управо због неискуства, крваво платила одбијени муслиманско-хрватски напад. Стево Вујичић својим аутом одлази по Оклопа и преко Добриње довози га на Илиџу. Оружје су држали испод ножних команди. Чим је стигао пажљиво бира девет момака Драгана, Ненада, Жарка, Вукана, Срету, Небојшу, Бобана, Мирослава, Горана, и уз један БВП и „прагу“ прави прву специјалну јединицу МУП-а српске општине Илиџа. Ријетки још живи свједоци тог догађаја причају анегдоту када је Оклоп давао шифрована имена момцима
–Орао, Гавран, Соко…У једној од првих акција од моторолом зове једног од њих.
-Голубе.. Гавране… Шврако… Вуле. Тито га јебо, која си ти оно птичурина?
-Орао…
-Е па Орлу, уради то.
Оклоп на себе преузима и вожњу транспортера, момцима забрањује алкохол и показује мало оних најосновнијих ствари да лакше преживе. Њихова обука је она најсуровија-у акцијама гдје је глава увијек у залогу.
Два дана након окупљања Оклоп води своје момке на чишћење Жуновнице, муслиманског села, близу касарсне са највећим складиштем муниције. Затим се ређају акције једна за другом- Хаџићи, Раковица, Ахатовићи. Пристижу нови момци, јединица сваким даном расте, али Оклоп и даље вози транспортер. У Лепеничкој улици улази међу муслиманске војнике, захваљујући његовој смирености и срчаности Киће, Мике и Мише Мијановића, све се овдје добро завршава.
А на Добрињи, због лоше организације напада, ништа не изгледа добро. Оклоп је приморан транспортером да извлачи рањенике. По њих иде чак гдје ни пјешадија не смије, на десетак метара од муслиманских ровова. Све док транспортер није погођен. Пошто се срећно извукао, преузима команду над својом јединицом која је неопрезно гурнута у вртлог смрти. Док већина осталих оклијева и тактизира, а Романијци са друге стране и не иду, они су се дубоко зарили у тијело Добриње. Оклоп их извлачи и враћа назад, а Неши, тешко рањеном, не да нико да приђе, јер зна да муслимански снајпериста само то чека. Стријелац рани једног и онда чека друге да му приђу…
Оклоп виче на Нешу, куражи га, псује га и овај се сам извлачи .. Добриња је остала Оклопов недосањани сан.
На Оклопов 31. рођендан, 18. јул, 1992. године, српска обавјештајна служба сазнаје за планирани муслимански напада на Илиџу са Игмана. Оклоп са Дараганом Симеуновићем командиром оклопних возила, иде у Блажуј да се са комадантом одбране тог дијела Илиџе договори гдје да постави своју јединицу да најбоље дочекају непријатеља и да успут донесе меса за фешту коју су момци из прве посаде организовали у част његовог рођендана.
У Вулетовом стану на Илиџи узалуд су их чекали. Војна кампањола је из непознатих разлога, те ноћи, са угашеним свјетлима, прешла на његову страну коловоза. Судар је био неизбјежан и директан.
Зока Оклоп је преминуо у стациононару у Блажују, а Драган Прага на путу у болницу на Палама.
Аутор: Жељко Пржуљ / Преузето са trebevic.net
 |
| Foto: trebevic.net |
На Космету његова група, национално шаролика, у центру Приштине разбија велику групу демонстраната и сваки наредни пут кад су ишли у ову јужну покрајину добро су одрађивали свој дио посла. У Фочи, за пар дана, смирују ситуацију око националне подјеле и конфликата у „Фочатрансу“, али ту се јавља прва клица подјеле међу њима. Специјалци муслимани и Хрвати жешће су тукли Србе него другу страну у конфликту. Клица подјеле клијала је и расла док почетком априла, 1992. није дошла до свог врхунца. Тад је муслиман Шамарлић рекао Србину Шкори да су међу њима већ подијељена задужења ко ће ког Србина, кад дође за то наређење, да убије и да он (Шамарлић) треба да убије њега (Шкору).
Од тада Срби иду на спавање са репетираним пиштољем испод јастука и чекају да ли ће струја Момчила Мандића и Миленка Каришика, који су за подјелу МУП-а, побједити другу, српску струју, Жепинића и Репине, који су за некакво заједништво.
– Од данас се према мени понашајте као према другу, а не као комаданту– рекао је Оклоп.
–Политика је урадила своје– театрално је казао комадант јединице Викић.
Догађаји се одвијају даље. Мандићева струја побјеђује и долази до договора да српски специјалци напусте базу Кртељ и преселе се у зграду школе унутрашњих послова на Врацама. На другом крају Сарајева. Долази до подјеле. Момци се поздрављају у миру, чак је било и суза, али сви су имали метак у цијеви.
Срби напуштају Кртељ. Сазнавши да им је успут постављено неколико засједа не иду право на Враца. Њих 35, само са личним наоружањем, прво крећу кроз Касиндолску улицу и одлазе на Илиџу, код Томе Ковача. Он им обезбјеђује преноћиште и сутрадан преко Касиндолске, Добриње, Лукавице они иду за Враца. Али, од 170 курсиста, који су бли у школи, огромна већина били су муслимани и Хрвати од којих је бар половина ратовала у Крајини, на страни усташа. Бивше колеге Викић и Чегар организовали су одбрану школе тако да је српске специјалце дочекала жестока ватра.
Пошто се није знало хоће ли СДС заштити своје људе, а постојала је и опасност да их Кукањац и Делимустафић прогласе за терористе, а већ са леђа из муслиманског насеља Шанца, смртно је погођен Лиздек, момци одлучују да на силу уђу у школску зграду. Њих 34 ударају, на јуриш, на оних 170. Нападају са чела и бочно. Пуна четири сата. Кад на брисаном простору, на игралишту, гине и други специјалац, Пупић, тад се, из школе, извлачи курсиста Србин Душко Клачар и открива све муслиманске положаје. Каришик успјева преко личних веза, да од ЈНА уз велики лични ризик команданта, узме тенк. Муслиманско- хрватски специјалци не могу од српске барикаде на Врбања мосту, да дођу на испомоћ својим и 170 људи предаје се тридесет тројици.
Кад је одбијено неколико муслиманско- хрватских напада, кад је организована добра одбрана Враца и кад су преко пробуђеног СДС-а и самовољно почели да долазе српски момци на испомоћ храброј групи, Оклоп је тражио дозволу да оде на Илиџу. Тамо му је сва фамилија, а српским борцима тог дијела града требао је један такав човјек. Илиџа је, управо због неискуства, крваво платила одбијени муслиманско-хрватски напад. Стево Вујичић својим аутом одлази по Оклопа и преко Добриње довози га на Илиџу. Оружје су држали испод ножних команди. Чим је стигао пажљиво бира девет момака Драгана, Ненада, Жарка, Вукана, Срету, Небојшу, Бобана, Мирослава, Горана, и уз један БВП и „прагу“ прави прву специјалну јединицу МУП-а српске општине Илиџа. Ријетки још живи свједоци тог догађаја причају анегдоту када је Оклоп давао шифрована имена момцима
–Орао, Гавран, Соко…У једној од првих акција од моторолом зове једног од њих.
-Голубе.. Гавране… Шврако… Вуле. Тито га јебо, која си ти оно птичурина?
-Орао…
-Е па Орлу, уради то.
Оклоп на себе преузима и вожњу транспортера, момцима забрањује алкохол и показује мало оних најосновнијих ствари да лакше преживе. Њихова обука је она најсуровија-у акцијама гдје је глава увијек у залогу.
Два дана након окупљања Оклоп води своје момке на чишћење Жуновнице, муслиманског села, близу касарсне са највећим складиштем муниције. Затим се ређају акције једна за другом- Хаџићи, Раковица, Ахатовићи. Пристижу нови момци, јединица сваким даном расте, али Оклоп и даље вози транспортер. У Лепеничкој улици улази међу муслиманске војнике, захваљујући његовој смирености и срчаности Киће, Мике и Мише Мијановића, све се овдје добро завршава.
А на Добрињи, због лоше организације напада, ништа не изгледа добро. Оклоп је приморан транспортером да извлачи рањенике. По њих иде чак гдје ни пјешадија не смије, на десетак метара од муслиманских ровова. Све док транспортер није погођен. Пошто се срећно извукао, преузима команду над својом јединицом која је неопрезно гурнута у вртлог смрти. Док већина осталих оклијева и тактизира, а Романијци са друге стране и не иду, они су се дубоко зарили у тијело Добриње. Оклоп их извлачи и враћа назад, а Неши, тешко рањеном, не да нико да приђе, јер зна да муслимански снајпериста само то чека. Стријелац рани једног и онда чека друге да му приђу…
Оклоп виче на Нешу, куражи га, псује га и овај се сам извлачи .. Добриња је остала Оклопов недосањани сан.
На Оклопов 31. рођендан, 18. јул, 1992. године, српска обавјештајна служба сазнаје за планирани муслимански напада на Илиџу са Игмана. Оклоп са Дараганом Симеуновићем командиром оклопних возила, иде у Блажуј да се са комадантом одбране тог дијела Илиџе договори гдје да постави своју јединицу да најбоље дочекају непријатеља и да успут донесе меса за фешту коју су момци из прве посаде организовали у част његовог рођендана.
У Вулетовом стану на Илиџи узалуд су их чекали. Војна кампањола је из непознатих разлога, те ноћи, са угашеним свјетлима, прешла на његову страну коловоза. Судар је био неизбјежан и директан.
Зока Оклоп је преминуо у стациононару у Блажују, а Драган Прага на путу у болницу на Палама.
Аутор: Жељко Пржуљ / Преузето са trebevic.net
Ознаке: aktuelnosti
објавио Моса Вијасла @ 00:36
0 Коментари
