У сусрет Дану ВРС (II)- Настанак и развој Војске Републике Српске

Историјска улога Војске Републике Српске и њен значај у настанку и развоју Републике Српске тешко су једноставно објашњиви и сагледиви. Сурови грађански и вјерски рат након распада Југославије донио је у деведесете генезу, лице и наличје историјских процеса дугог трајања. Ако узмемо у обзир већ наглашену симболички, али реал-политичку слику настанка Републике Српске схватићемо да је оружана сила српског народа западно од Дрине у 90-им годинама XX вијека била исконски и основни гарант за његов опстанак и трајну егзистенцију.

Историјски контекст преживљеног геноцида над српским народом из периодa 1941– 1945, распад Југославије, насилна сецесија Словеније и Хрватске уз покушај мајоризације и прегласавања Срба у БиХ од стране Хрвата и муслимана, који су се спремали за насилно отцјепљење, изродили су Републику Српску, а тиме и Војску Републике Српске, као одбрамбене механизме српског народа. Конкретни услови настанка војске везују се за поодмакли распад југословенске државе и увелико формиране непријатељске формације. Војска Српске Републике БиХ била је седма оружана сила по реду настанка на овим просторима у периоду 90-их година.

Сложеност њеног настанка у смислу организацијске структуре закомпликована је улогом ЈНА, која је након повлачења из Словеније и Хрватске одиграла још једну неуспјешну епизоду у Босни и Херцеговини. Почетак формирања Војске Српске Републике БиХ, (касније је та јединствена формација заједно са државом мијењала име у Војска Српске Републике и Војска Републике Српске - у даљем тексту ВРС), био је изузтено сложен. Истовремено је текао процес извлачења јединица са

територије под контролом муслимана и Хрвата, као и процес повлачења војника и официра у Србију и у Црну Гору, односно СРЈ, који су рођени на тим подручјима осим оних који то нису хтјели. Јединице повучене из Словеније и Хрватске и са територије БиХ под контролом муслимана и Хрвата, због изузетно малог броја људи и због напада при повлачењу и за вријеме блокада са несређеном, раскомплетираном опремом и наоружањем, нису биле способне ни за самоодбрану. Истински су то били само

остаци бивших јединица, који су извучени са наведених територија.

Лако је уочљива чињеница да Југословенска народна армија у тим бурним годинама 1991. и 1992. није баш најбоље одговорила доктринарним и стратегијским поставкама. Вишедеценијска конципираност ове оружане силе усмјерена на одбрану од вањског агресора и неприпремљеност на борбу против сецесионизма и унутрашњег идеолошког и војног непријатеља, те њен шаролик национални састав, изродили су немогућност очувања територија СФРЈ. Несналажење политичких елита на нове стратешке и геополитичке покрете у Европи и свјету као да је своју сурову материјализацију нашлo у неуспјеху армије и нападу хрватских, словеначких, а касније на територији БиХ и муслиманских снагаизниклих добрим дијелом из снага Територијалне одбране.

У тим наметнутим борбама јединице и команде ЈНА се боре само за што већу компактност јединица, а првенствено за животе својих припадника и материјалне ресурсе, спречавајући да ратни потенцијали падну у руке сецесионистима. И у таквим условима борбе настоји се испоштовати правилан однос према цивилном становништву, без обзира на нацију.

На територијама општина са српском националном већином убрзо су се уз јединице Територијалне одбране формирали кризни штабови и јединице под руководством Српске демократске старанке. У руралним крајевима често су у атмосфери неповјерења и страха самоорганизоване тзв. страже на територијалном принципу. Недозвољавање ЈНА да тешко наоружање падне у руке сецесионистима значило је каснију предност за српске војне формације, поготово у почетним годинама ратовања. Та предност касније је у значајној мјери неутралисана кршењем међународног ембарга на увоз оружја и опреме, учешћем Хрватске у рату, али и пристрасним ангажовањем УНПРОФОР-а, који је утицао на размјештај на неодговарајуће положаје, а тиме и ефикасност дејстава.

Предсједништво Југославије је једнострано послије масакра припадника ЈНА у Добровољачкој улици, у Сарајеву, 3. маја 1992. године, наредило да се до 19. маја са територије БиХ повуку све јединице. Од свих држављана Југославије (Србије и Црне Горе), а то значи припадника војске затражило је да напусте БиХ и да се врате у земљу. Многи припадници јединица ЈНА, па и неке цијеле јединице су то испоштовале. Истог дана Предсједништво Југославије је позвало лидере Срба, Хрвата и муслимана

у БиХ да се договоре око преузимања јединица чије су људство чинили држављани БиХ. Муслимани су те гестове схватили као своју побједу коју су „прославили“ још страшнијим масакром припадника ЈНА у Тузли, 15.маја, као и у претходном случају при, са муслиманском влашћу договореном, повлачењу.

У међувремену на територијама под муслиманско-хрватском контролом, почетком априла, Предсједништво тзв. БиХ, без некадашњих легалних чланова српске националности, објавило је општу мобилизацију и прогласило стање непосредне ратне опасности. Алија Изетбеговић је издао директиву Главног штаба ТО БиХ о општем нападу на касарне ЈНА.

Истог дана Алија Изетбеговић је укинуо дотадашњи Штаб ТО, промијенио ознаку припадника ТО у стари босански грб (љиљане) и разријешио дотадашњег команданта ТО Србина и поставио муслимана, пуковника Хасана Ефендића.302 Комплетна ова дешавања одиграла су се мјесец дана прије званичног формирања Војске Републике Српске Босне и Херцеговине. Без сагласности Срба донијета је одлука о промјени назива Социјалистичка Република БиХ у Република БиХ, док је 12. августа 1992.

заведено ратно стање над територијом под муслиманско-хрватском контролом.

Српска Република Босна и Херцеговина проглашена је још 9. јануара 1992. године (формално се у Декларацији наводи име Република српског народа у БиХ, име Српска Република БиХ наводи се у Уставу од 28.02.1992). Она је формирање своје званичне војске озваничила и увела у законски систем услијед поменутих околности 12. маја 1992. На овај корак одлучило се када је било потуно јасно да друга два народа у Босни и Херцеговини имају формиране војне организације. На основу члана 70 тачка 2. Устава Српске Републике Босне и Херцеговине и амандмана II на Устав Српске Републике Босне и Херцеговине, који је

ласио:

,,Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, на сједници 12. маја доноси: Одлуку о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине број: 03-234/92. У амандманима I-IV на Устав Српске Републике Босне и Херцеговине донесеним 12. маја 1992, поред текста о правима и дужностима грађана да бране Републику, наведено је и да се војска састоји од резервног и сталног састава, као и то да „Војском Српске Републике Босне и Херцеговине у миру и рату командује предсједник републике на основу Устава и закона“.305 Цивилни орган који је усклађивао и координисао командовање војском била је Врховна команда у чијем саставу су, поред предсједника, били и потпредсједници републике, предсједник Народне скупштине, предсједник Владе,

те министри одбране и унутрашњих послова.306 За команданта Главног штаба Војске Српске Републике Босне и Херцеговине постављен је генерал-потпуковник Ратко Младић.

Ратко (Неђо) Младић рођен је 12. марта 1943. у селу Божиновићи, Калиновик. Послије Војно-индустријске школе уписао је Војну

академију, коју је 1965. године завршио врлодобрим успјехом. Касније је одличним успјехом завршио командно штабну школу тактике и командноштабну школу оператике. У ЈНА је службовао у Куманову, Штипу, Охриду, Скопљу, Приштини и Книну.

Дан уочи доношења одлуке о оснивању војске, 11. маја, формиран је ужи дио Главног штаба будуће војске састава четири генерала, седам пуковника и један капетан – сви професионална војна лица већ бивше ЈНА. У формирању Главног штаба и његовом првобитном функционисању првих дана учествовали су: генерал-мајор Милан Гверо, пуковник Мићо Грубор, пуковник Милан Лукић, генерал-мајор Ђорђе Ђукић, пуковник Здравко Толимир, пуковник Душан Ковачевић, пуковник Стеван Томић,

пуковник Јово Марић, капетан Драгомир Пећанац и пуковник Петар Салапура.

Та група старјешина одредила је принципе (доктрину) на којима ће се развијати ВРС и то:

1. искористити све потенцијале у људству и материјално-техничким средствима, заостале од ЈНА и ТО БиХ на просторима РС и учинити их окосницом будуће Војске,

2.све паравојне формације, затечене на територији РС, укључити у организацијске јединице ВРС, а оне које то одбију разбити и протјерати,

3.постојеће кризне штабове по општинама и регионима, искључити из система командовања јединицама ВРС,

4.искључити већ заживјелу четничку стратегиjу ратовања, али и тежње појединих официра ка партизанском начину ратовања, односно – ни четници ни партизани, већ борци за одбрану РС,

5.не измишљати нову ратну вјештину – тактику, оператику и стратегију, већ потребама ВРС прилагодити упутства и борбена правила бивше ЈНА,

6.ратовати, искључиво у духу међународног ратног права и позитивних прописа Уједињених Нација, којим се регулишу поступци зараћених страна,

7. у ВРС имати строгу војну субординацију, а старјешине на командне и друге дужности постављати системом „одозго“, а не избором „одоздо“,

8. Војска РС мора бити деполитизована као организација, а командни кадар и појединачно – подофицири, официри, генерали и цивилна лица на служби у ВРС, не могу бити чланови ни једне политичке партије

9.морал ВРС градити и развијати на српској прошлости, традицији, патриотизму, свијести за што се боре, вјери, стручности командног кадра и бораца и осјећањима праведности и хуманости у односу према рањеним, погинулим и заробљеним борцима и члановима њихових породица и

10.снабдијевање ВРС вршити преко Владе РС, ослонцем на регионе, општине, радне организације и донаторе, а основа у снабдијевању оружјем, борбеном техником и муницијом је активирање затечених капацитета војне индустрије.

Формирање Главног штаба Војске Српске Републике БиХ остало је забиљежено у веома драгоцјеном свједочанству његовог начелника, генерала Манојла Миловановића,311 из којег вам овом приликом доносимо фактографски значајне дијелове:

„Главни штаб (ГШ) Војске Републике Српске формиран је 11. маја 1992. године, у Црној Ријеци, испод Јавор планине, девет километара сјевероисточно од Хан Пијеска, дан прије него што је Народна скупштина РС донијела Одлуку о формирању ВРС. Формиран је као стручни орган, прво Предсједништва РС, а затим по њеном формирању, крајем 1992.године, и Врховне команде (ВК-да) Оружаних снага РС, за руковођење и командовање Војском Републике Српске у рату...

Ето то је за почетак било нас 12 „жигосаних“ који смо тог 11. маја 1992. године формирали окосницу Главног штаба Војске Српске Републике БиХ како се тада звала новостворена прва српска држава западно од ријеке Дрине. У августу 1992. године држава мијења име у Република Српска, па самим тим и војска добија назив Војска Републике Српске (ВРС). Задатак нас дванаесторице је да тој држави створимо оружану силу која ће је одбранити и изборити се за њено међународно признање...

... Те ноћи смо издискутовали многа питања и донијели двадесетак закључака о томе како почети, али и водити наметнути рат...

... У зони ратишта (простор Српске Републике БиХ) и зонама одговорности корпуса не могу дејствовати никакве друге оружане формације изван Војске Српске Републике. Самозване команданте таквих састава позвати на разговор и условити их да уђу у састав Војске. Оне који то одбију – разоружати и протјерати, а који се супротставе оружјем, насилно разбити и судити им...

... У току ратa, у Црној Ријеци, ГШ је размјештен у три монтажне бараке са помоћним, такође, монтажним објектима. На километар и по, источно од барака, раније је уређено подземно командно мјесто („Г-1“),испод врха Јавор палнине, звано Велики Жеп, капацитета 500 људи, са свим условима за живот, рад и командовање, без додира са спољним свијетом, аутономно за 6 мјесеци. Кориштено је у току НАТО агресије на РС и при очекивању ваздушних удара. Позадинско командно мјесто је организовано у Хан Пијеску, гдје је био смјештен и прес-центар ГШ-а, док је војна болница ГШ-а била смјештена у Сокоцу...“.

Структура, формацијски, организациони састав и стратешко-тактичко дјеловање током рата 1992-1995. године углавном су осликавали главни циљ настанка Републике Српске. У суштини Војска Републике Српске била је одбрамбена војна формација која је, прије свега, настојала да заштити народ и територију од уништења, односно освајања. Фактографија рата, као главни елеменат анализе овакве тврдње, углавном указује на изнесено. Генерал Манојло Миловановић наводи да је ВРС са својим дјеловањем била прилагођена материјалним могућностима РС, непријатеља (одговарање на изазове) и захтјевима терито-

рије. Организационо наређење за формацијско организовање Војске Републике Српске Босне и Херцеговине издано је од стране Главног штаба тек 21. јуна 1992. године, док је дефинитивно формирање завршено тек у октобру 1992. године.

Основа за функционисање и попуњавање редова Војске Републике Српске, поред Устава, били су закони о војсци, одбрани РС и у позадинским актима. Прије поменутог закона донесени су: Закон о измјенама и допунама Закона о народној одбрани,315 Закон о министарствима,те Закон о војсци који је објављен у Службеном гласнику број 7. У члану седмом овога закона регулисани су чинови који се користе у војсци у распону од разводника до генерал-пуковника. У глави XI закона дефинисан је систем командовања заснован на „начелима јединства командовања у погледу употребе снага и средстава, једностарјешинства

и обавезе извршења одлука, заповијести и наређења претпостављеног старјешине“. Овдје су описана права, обавезе и дужности врховног команданта војске, Предсједника републике и команданта Главног штаба. Касније су доношени Закон о измјенама и допунама Закона о Војсци, Закон о измјенама и допунама Закона о примјени Закона о Војсци у условима непосредне ратне опасности или ратног стања.

За посматарње настанка и дјеловања војске значајни су и: Одлука о образовању ратних предсједништава у општинама у условима непосредне ратне опасности и ратног стања; Наредба о примјени правила међународног ратног права у Војсци Српске Републике Босне и Херцеговине; Одлука о образовању ратних предсједништава у општинама за вријеме непосредне ратне опасности и ратног стања, Закон о војном тужилаштву и Закон о војним судовима.

Попуна војске је вршена држављанима РС без обзира на националност, али је с обзиром на национални састав становништва, ратна дешавања, јасно да су апсолутна већина били Срби. Примјењиван је систем војне организације мјешовитог типа, која се попуњавала војним обавезницима, војницима на одслужењу војног рока, војницима по уговору и професионалним официрима и подофицирима. У јединице ВРС примани су професионалци, официри и подофицири Југословенске народне армије рођени на територији Босне и Херцеговине, али и дио осталих рођених ван те територије.

„У ратном стању, стању непосредне ратне опасности и ванредном стању јединице војске се могу попуњавати и добровољцима,

тј. лицима која немају ратни распоред, а изразе жељу да буду примљена у војне јединице“.

Војска Републике Српске била је организована на основу искустава организације примјењиване у Југословенској народној армији. Наравно,извјесне специфичности ратовања на просторима Босне и Хрецеговине (дужина линије одбране РС 2.500 км) донијеле су и нове карактеристике војске. У односу на јединице из претходне заједничке државе, јединице ВРС су биле мањег бројног стања са слабијом покретљивошћу и више везаности за матичну територију региона и општина на којој су формиране и са које су снабдијеване.

Све ово је изазвало слабију покретљивост јединица са једног на други ратишта, што је приморало Главни штаб и команде корпуса да формирају јаке приштапске јединице. Корпуси су оспособљавали бригаде из свог састава за маневар на другим просторима, чиме се колико-толико побољшавала маневарска способност ВРС као цјелине ВРС је, као оружана сила државе и окосница одбрамбеног система, била намијењена да примјеном средстава оружане борбе, заједно са јединицама полиције, брани суверенитет, територију, независност и уставни поредак Републике Српске.331 Уставом РС утврђена су права и дужности

свих грађана Републике да бране и штите суверенитет, територијалну цјеловитост, независност и уставни поредак, а одговарајућим законима предвиђени су начини остваривања истих. Предсједник Предсједништва Српске Републике Босне и Херцеговине објавио је 20. маја 1992. године Одлуку о општој јавној мобилизацији. Одлучено је да је потребно „извршити

мобилизацију свих војних обавезника (мушкараца од 18 до 60 и жена од 18 до 55 година старости, обавезника цивилне заштите и обавезника радне обавезе, као и материјалних средстава грађана, привредних и других предузећа и организација за потребе Војске Српске Републике Босне и Херцеговине...“

Приликом ступања у ВРС сва војна лица су полагала заклетву чији је текст, према члану 6 Закона о Војсци333 гласио: „Ја (име и презиме), заклињем се чашћу и животом да ћу бранити суверенитет, територију, независност и уставни поредак своје отаџбине и вјерно служити интересима њених народа. Тако ми Бог помогао“.

Предсједништво Српске Републике Босне и Херцеговине донијело је Одлуку о установљењу славе Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. За славу проглашен је православни празник Видовдан (28. јун). Видовдан је званично установљен као државни празник. У складу са тим прво организовано полагање заклетве припадника ВРС извршено је на Видовдан, 28. јуна 1992. године, са централном свечаношћу у Сокоцу гдје су присуствовали чланови Предсједништва, Владе и ГШ-а.

Старјешине муслиманске и хрватске националности, које су се према оцјени команде корпуса и самосталних јединица доказале у борбеним дејствима и које су жељеле да потпишу заклетву уз давање писмене изјаве о примању држављанства, могле су остати у активној војној служби.

У појединим корпусима у састав одређених јединица улазио је и значајан  број припадника несрпске националности. Већ у јулу, а касније и у септембру 1992. године, настало је више докумената са различитих нивоа који одређују однос према припадницима других народа који су хтјели да буду саставни дио Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Предсједник Предсједништва Радован Караџић упутио је 10. септембра 1992. године Главном штабу документ у којем се наводило да се немају право одбијати муслимански регрути који имају жељу да бране Српску Републику. Такође се сматра „разумљивом жеља да се боре против хрват-

ских усташа, а не на неком другом ратишту“.340 С тим у вези тражило се да се обезбиједе „морално-политички услови за прихват и достојно третирање муслиманских бораца“.

 У Требињској бригади Херцеговачкогкорпуса до јануара 1993. године било је између 400 и 500 припадника муслимана, који су били мобилисани још у ЈНА и који су се одговорно понашали према својој војној обавези. Седамнаест ових бораца положило је своје животе у одбрани од агресије Хрватске војске на Републику Српску. Неки од њих су заробљени, а „бројни су и они који су рањени или остали трајни инвалиди“. Одлазак требињских бораца муслимана и њихових породица из Требиња крајем јануара 1993. касније је био повод за међусобно оптуживање ратних страна и никада није до краја расвијетљен разлог таквог поступка.

Божидар Вучуревић, ратни предсједник општине Требиње, у више наврата износио је доказе да су ти људи отишли усљед притиска и пропаганде врха СДА из Сарајева, јер слика муслимана у редовима ВРС није била добра за једностране црно-бијеле

стереотипне и пропагандне наративе о рату у БиХ.

У Приједору се на евиденцији Министарства одбране 1995. године у јединицама ВРС водило 199 лица несрпске националности у борбеним јединицама ВРС, као и 75 обавезника у радном воду. У општини Шамац је формирана јединица Меша Селимовић, која је бројала око 120 бораца, углавном муслимана У саставу Добојске бригаде налазиле су се и јединице састављене искључиво од муслимана, а карактеристичан примјер је јединица из Сјенине Ријеке са 128 припадника.

Што се тиче бројног стања војске (преузевши бројке од Миловано) Боројевић и Ивић спомињу бројке од 210.000–215.000 људи у току рата. Од тог броја су по статистикама око 2% били припадници сталног састава док је 98% било из резервног састава војске, тј. мобилисани припадници. Други подаци говоре о броју од 206.000349 или о 209.000 припадника војске. Мобилизацијски потенцијал био је процијењен на 284.000 бораца.

Захваљујући специфичностима ситуације, организације и попуне,које смо већ напоменули, те реакцијама на непријатељске кораке, али и искуствима пренијетим из ЈНА, Војска Републике Српске била је организована у 4 нивоа руковођења и командовања (РиК):

1. „стратегијски ниво – Врховна команда и Главни штаб ВРС (ГШ ВРС),

2. оперативни ниво – шест корпуса копнене војске (КоВ) и ваздухопловство и противваздушна одбрана ( В и ПВО),

3. оперативно – тактички ниво – оперативна група Добој и 30. лака пјешадијска дивизија у саставу 1. крајишког корпуса (1. КК),

Центар војних школа у Бањој Луци и привремени састави тактичке и оперативне групе за извршење временски ограничених задатака у саставу сваког корпуса и

4. тактички ниво – бригаде, пукови и самостални батаљони, који су у саставу сваког корпуса и В и ПВО. Четири позадинске базе и приштапске јединице ГШ директно су везане за ГШ ВРС“.

Што се тиче организационог састава он, углавном, осликава правила савремених војних достигнућа, али и одраз традиција из којих је војска настала, које су у комплементарности са њеним циљем, а то је очување Републике Српске и српског народа у тешким ратним условима, који су увертиру имали и на територији тадашњег дијела СФРЈ у Хрватској. Свакако да је такав развој догађаја условио и константну динамику развоја и организације ове оружане силе која је трајала током читавог рата, али и након њега у специфичним условима постдејтонске Босне и Херцеговине.

Мањкавости отклањане су у ходу и у складу не само са ситуацијом на ратишту, него и у окружењу санкција и специфичних међународних односа, политике и дипломатије. Тако је једна од значајнијих реорганизација ВРС извршена у другој половини 1993. године. Процес промјене организације текао је од наредбе предсједника Републике, строго пов. бр.01-224/93, 28.08.1993. године, која се заснивала на закључцима Народне скупштине и Врховне команде. Тада су због уочених недостатака, прије свега усљед уочене статичности, тј. одсуства маневарских способности, извршене одређене организационе промјене. Само једна у низу главних одлика ове реорганизације било је формирање маневарских јединица у свим корпусима које би се употребљавале на територији читаве Републике Српске. Наредбом Главног штаба Војске Српске Републике БиХ, стр. пов. бр.02/5-31 од 04.06. 1992. године, одређене су зоне одговорности корпуса и наредни задаци Војске СР БиХ.

1) ПРВИ КРАЈИШКИ КОРПУС

Први крајишки корпус (1. КК) Војске Републике Српске био је њен највећи корпус. Инфраструктуру и највећи дио борбених средстава насљедио је од 5. корпуса ЈНА послије повлачења савезних снага са територије БиХ у мају 1992. године. Послије одлуке да се формира војска 12. маја 1992. године, 5. корпус ЈНА је 19. маја исте године преименован у Први крајишки корпус. Команда 1. КК била је лоцирана у Бањој Луци, а ИКМ прво у Градишци, а затим у Прњавору. Оперативна зона команде корпуса на челу са командантом корпуса, генерал-пуковником Момиром Талићем, покривала је простор западног дијела РС, 28 општина, око 60% укупне њене територије. Дужина фронта одбране износила је у појединим моментима око 1.160 км.357 Почетна формација 1. КК стално је дограђивана тако да је у пуном бројном стању бројала, по неким подацима, око 116.000 војника док се према свједочењу начелника штаба 1. КК горња граница бројног стања током рата кретала до 125.000 бораца.

2) ДРУГИ КРАЈИШКИ КОРПУС

Основан је од дијелова 9. и 10. корпуса ЈНА. Датум оснивања је 25. мај 1992. Зона одговорности 2. КК била oд сјеверо-запада ријеком Уном до Блатне (код Крупе), укључно, до села Србљана, затим сјеверо-западним обронцима Грмеча (Спахића главица, Алибеговића коса, Бараковац, Приточки Грабеж), предграђе Бихаћа (село Притока), Лоховска брда (на падинама Пљешевице). На југо-истоку линија фронта се протезала од села Чапразлија на падинама Динаре, село Челебић, Мала Голија, превој Корићана (на путу Гламоч - Ливно), планина Кујача (тт 1864), Осјечница (тт 1789) Малован (к 1156), село Равно, село Вуковско, Стожер, Мала Шуљага (тт 1253). Дужина линије фронта износила је 155 километара. Корпус је по формацији требао да има 25.940 припадника, али је бројно стање износило око 16.800, што је било 65% од пуне формације. Проценат мобилисаног становништва зоне одговорности корпуса био је изнад 18%. Команданти корпуса били су прво генерал-мајор Грујо Борић, а затим и генерал-мајор Радивоје Томанић. Језгро команде корпуса било је у Дрвару, а дио старјешина био је у мјесту Крњеуша код Петровца.361 По губитку ових позиција команда је била у Санском Мосту, послије чијег пада је корпус расформиран.362 У току рата погинуло је око 15% или више од 2.500 припадника корпуса.363

3) ИСТОЧНО-БОСАНСКИ КОРПУС

Настао је од 17. корпуса ЈНА (Тузланског корпуса). Предсједништво Српске Републике Босне и Херцеговине, на сједници одржаној 15. јуна 1992. године, донијело је Одлуку о формирању, организацији, формацији, руковођењу и командовању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Већ наредног дана командант ГШ наредио је формирање команди и јединица гдје је наређено и формирање ИБК, а за мјесто његове команде са приштапским једницама одређена је Бијељина, с тим да је команда до је било 12.391 војник и старјешина, мада је у децембру 1993. године тај број растао и до 27.383. Дијелови корпуса одвојени су приликом формирања Дринског корпуса. Корпусом су командовали пуковник Никола Денчић (заступник команданта), пуковник Драгутин Илић и генерал-мајор Новица Симић.

4) САРАЈЕВСКО-РОМАНИЈСКИ КОРПУС

Овај корпус Војске Републике Српске настао је на ширем подручју града Сарајева од дијелова 4. корпуса ЈНА. На основу наредбе команданта ГШ ВРС од 22. маја 1992. године формиран је Сарајевско-романијски корпус (СРК). „Одлучено је да се тај корпус размјести на ширем подручју Сарајева у бившој зони одговорности 4. корпуса ЈНА. Елементи бивше ЈНА приступили су са снагама ТО и учествовали у попуњавању јединица СРК“. Утоку рата попуњеност формацијског састава корпуса се кретала између 15 и 18.000 бораца, мада извори наводе да би се као релевантан број у појединим хронолошким тачкама могло рећи да је то 13.000. Пуковник Томислав Шипчић, генерал-потпуковник Станислав Галић, генерал-потпуковник Чедо Сладоје и генерал-мајор Драгомир Милошевић командовали су овим корпусом.366 Лукавица је била командно мјесто СРК. Број погинулих бораца овог корпуса у рату 1992–1995. године је око 4.000.367

5) ДРИНСКИ КОРПУС

Овај корпус Војске Републике Српске настао је најкасније од свих корпуса. До тада за простор од средњег Подриња до ријеке Саве, па све до обронака планине Сушице и око регија Сребренице и Жепе, бринули су формацијски дијелови ИБК. „Дрински корпус формиран је накнадно, јер се указала потреба за посебним оперативним саставом у Подрињу од Зворника до Рудог и Чајнича на истоку и према Кладњу на западу. Заживио је 1. новембра 1992. године“. Команданти корпуса били су генерал-мајор Миленко Живановић и генерал-потпуковник Радислав Крстић.

6) ХЕРЦЕГОВАЧКИ КОРПУС

Херцеговачки корпус Војске Републике Српске основан је у мају 1992. године. Командант корпуса био је генерал-мајор Радован Грубач. Током Гором и Хрватском, изнад Превлаке, преко Попова поља, Стоца, Мостара, Борачког језера, Трескавице, па до Горажда, са преко 300 километара фронта. Корпус је бројао око 24.000 војника у јесен 1992. године. Крајем рата 1995. године корпус је имао 18.500 војника. Команда ХК била је смјештена у Билећи, а ИКМ у Ластви код Требиња. Током рата укупно је погинуло 2.211 бораца, од чега 1.941 непосредно у борби, а број рањених био је 5.836, док се као нестали воде 86 бораца.

7) ВАЗДУХОПЛОВСТВО И ПРОТИB ВАЗДУШНА ОДБРАНА ВРС

Остатак дијела инфраструктуре и техничких средстава ЈНА, првенствено на аеродрому Маховљани створили су услове да се формира и овај вид војске у српској оружаној сили западно од Дрине. Ваздухопловство и противваздушна одбрана ВРС (В и ПВО ВРС) званично је основано 27. маја 1992. године у Залужанима, у касарни Крајишких бригада, гдје је смјештена и команда В и ПВО. Тог дана ваздухопловство је извело 16 борбених летова против непријатеља у Посавини. За првог команданта В и ПВО постављен је пилот генерал Живомир Нинковић, а за његовог начелника штаба пуковник Божо Новак (касније генерал). За команданта 92. мјешовите авијацијске бригаде (мабр) постављен је пилот потпуковник Слободан Кустурић.

Извор: