Обиљежавање Видовдана 2017

Традиционалним породичним окупљањем у Риболовачком дому Николићи (Подграб), припадници Друге чете су и ове године обиљежили Видовдан- Крсну славу ВРС. 

Окупљање има за циљ да држи чланове јединице и њихове породице на окупу, да ради на њиховом зближавању и да одржава традицију јединице. На прослави су се евоцирале успомене и сјећања из протеклог одбрамбено-отаџбинског рата. Договорене су и активности које ће у будућности на прави начин да представе нашу јединицу и сачувају успомене које ћемо прењети на млађа покољења.

Остале слике у >>>  Нашој ФБ Галерији  <<<

Учешће на Данима Касиндолског батаљона 2017

На позив наших сабораца из Касиндолског батаљона, Ветерани Војне Полиције су се и ове године одазвали традиционалној Културно- спортској манифестацији Дани Касиндолског батаљона 2017.

У суботу смо заједно са представницима породица погинулих бораца, члановима Борачке организације те представницима општине Источна Илиџа и града Источно Сарајево положили цвијеће и вијенце на  централно спомен-обиљежје, на којем су уписана имена 99 бораца који су животе уградили у темеље Српске.

Пораз у финалу Турнира ратних ветерана 

На турниру ратних ветерана учествовале су екипе Касиндола, Которца и Војне Полиције. Вољом жријеба наша екипа се пласирала директно у финале, а тамо ју је чекао Которац који је у полуфиналу био бољи од домаћина. Иако смо водили 3:0, на крају је екипа Которца, након бољег извођења пенала, заслужено тријумфовала.

Полагање цвијећа на гроб нашег саборца Данка Ремића

Прије одигравања турнира, заједно са нашим домаћинима смо положили цвијеће и упалили свијеће на гроб нашег сабрца Данка Ремића. Организатор манифестације је и ове године организовао турнир за млађе категорије које носи назив по нашем Данку.

Поход на Кланац

По други пут смо организовано учествовали у "Походу на Кланац". На Кланацу је 1992. г. формирана прва линија одбране Касиндола на којој су пале и прве касиндолске жртве у отаџбинском рату. Упркос лошем времену, велики број грађана је учествовао у походу. Оно што охрабрује је масован одазив младих од којих се неки нису били ни родили у вријеме посљедњих сукоба на овим просторима. За њих је уприличен историјски час након чега је учесницима похода послужен војнички пасуљ.

Нашим саборцима и домаћинима се овом приликом захваљујемо на позиву за учешће на овој престижној манифестацији и видимо се идуће године...

Слике погледајте у нашој >>>ФБ Галерији <<<

Завршен 4. Меморијал Данко Ремић

Данас је завршен 4. Меморијални турнир који носи име по нашем саборцу Данку Ремићу, а који се одржао у оквиру манифестације ''Дани Касиндолског батаљона 2017''.

Турнир се играо у двије старосне категорије 2005/2006 и 2007/2008 годиште. У конкуренцији пионира 2005/2006 учешће су узеле екипе: Касиндо, Славија, Темпо и Танго. Екипа Танга је са све три побједе заслужено заузела прво мјесто, а за најбољег играча је проглашен Михајло Лубура из побједничке екипе.

У другој категорији учешће су узеле екипе: Фамос, Касиндо, Славија, Темпо и Танго. Екипа Фамоса је заузела прво мјесто, а за најбољег играча је проглашен Данило Тошовић из побједничке екипе.

Обиљежена годишњица погибије поручника Ђурића

Припадници нашег удружења су данас обиљежили 16. јун - Дан одбране Српског Сарајева, у знак сјећања на пресудне битке у јуну 1995. године, у којима су српски борци пружили отпор далеко бројнијем непријатељу, a у којој је погинуо и командир 3. чете Војне Полиције, поручник Стојан Ђурић.

Једна делегција је у договору са нашим саборцима из 2. батаљона, 1. Сарајевске механизоване бригаде, положила цвијеће и упалила свијеће на мјесто погибије поручника Ђурића и војника Душана Васковића (2. бат.), који су на данашњи дан уградили своје животе у темеље Републике Српске. Договорено је и да се покрене иницијатива да се поред споменика погинулом Васковићу, уради и споменик за нашег Ђуку.

Заједничка фотографија са припадницима 2. бат, 1. СаМтБр

Друга делегација је присуствовала централној манифестацији одбране, која је обиљежена на Сокоцу.

Да подсјетимо тог 15. јуна 1995. године, у зору око 5 сати, 14. Дивизија тзв. АБиХ, напала је наше положаје у селу Горња Пресјеница. Тог дана је широм сарајевског ратишта започета офанзива позната као деблокада Сарајева, која је након почетних успјеха, касније заустављена и пропала.

Обилић се зове Пандуревић

Служењем парастоса и полагањем вијенаца код спомен-обиљежја у насељу Стара Станица, данас је у Палама обиљежено 25 година од страдања 14 бораца чете „Петар Пандуревић“, који су на данашњи дан 1992. године, заједно са својим командантом Петром Пандуревићем погинули у нападу муслиманских снага на српске положаје на Требевићу.

Лијеп начин да се присјетимо јунака прошлог одбрамбено-отаџбинског рата, али питање које се поставља је: колико ми заиста знамо о нашим херојима из протеклог рата?

У помен на оне најбоље међу нама који дадоше живот, за ово што имамо (или немамо) – текст посвећен Петру Пандуревићу, аутора Жељка Пржуља, изашао у “Српским градским новинама”, августа ратне 1992:

Помињање имена Петра Пандуревића није само помен паломе борцу, то је помен јунаку достојном народне пјесме.

Постао је командир још прије рата а војевање му није било циљ. Направио је убојито оружје, а био је маестро великих весеља. Униформа му је тешко пристајала а бијаше јуначина… Петар Пандуревић, људина са Пала, који је први повео јединицу у борбу са уташама у априлу, заслужио је да му отац Душан на погребу каже “Обилићу мој, поздрави своје другове борце”…

Био је Петар поштен човјек када је поштење тешко било сачувати. Његови саборци са Пала кажу да епитет поштенога у њиховом крају може добити само онај који се таквим показао у читавих 20 година. А био је уз то и приватни аутопревозник. Зна се да приватницима ни бивша власт није дала да сачувају образ. А Петар је чак и таквим властима био поштен, не само народу и друговима.

Био је весељак а ни пио ни пушио није, па због његовог чистог срца, поштења и весеља сви га радо позиваху у сватове, да буде чајо. И није било пјесме коју није знао запјевати. Глас му је био чист, јасан, на далеко стиже. Па кад запјева Петар Пандуревић на Палама чује се на брдо Влаховац. И још нико није знао српске обичаје као Петар…

Сјећају се и Осмице Петрове пјесме. Кад је најтеже, најжешће, запјева Петар а за њим пјева цијела чета. Сјећа се добро и усташа Петрове пјесме. Памти и салве уз пјесму. Неке салве нарочито.

Памти усташа да га је тукао бомбама кашикарама неки Паљанин, а да га ни видјети нису могли. Чуо Петар да је на хрватском ратишту било бацача бомби са поуздане танџаре, па у Фамосу на Корану направио свој а сад цијела српска војска тако баца бомбе.

Оставио је камион на ледину да чека слободу још прије годину дана и спремао момке да ураде што хоће и морају кад се запуца. Није жалио пара да неће дотећи за живота. Јер ни живота није жалио. Не би га другачије ни стигло на Видиковцу, крај бора…

Остадоше иза Петра Пандуревића син Огњен и кћерка Огњенка, супруга Јефа, остадоше да жале оца и мужа и да га памте као што га његови борци памте.

Био је командир који није наређивао “напријед”, него “за мном”. Био је чврст и кад би неко невјеран заплакао. Као онда кад је на Жепи нашао спаљено тијело зета Моме Вуковића или кад је изгубио најбољег друга Радомира Елека, или кад су пали његови борци Момо Ћосић, Славко Илић, Павле Абула, Драго Вранић…

Био је чврст командир коме је војска морала трагати за дијеловима одјеће јер је био горостан, па нађи ципеле тамо, јакну онамо тражи пантоле за Петра. Био је чврст и неустрашив у муњевитој акцији када је заузиман Видиковац, као и на Осмицама и кад је требало извлачити преживјеле са Жепе…

Зато нека се сјети сваки српски војник кад са танџаре испали бомбу, нека уз божије име помене и име Петра Пандуревића. Нека се зна да Обилићи живе…

Аутор: Жељко Пржуљ 

ОБИЉЕЖЕНО 25 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА 45 СРПСКИХ БОРАЦА У ЖЕПИ

Представници нашег удружења су данас положили цвијеће на спомен-обиљежје у Жепи, гдје је обиљежено 25 година од страдања 45 припадника Војске Републике Српске, које су припадници муслиманских снага напали из засједе и мучки убили, а потом масакрирали.

Ово је био један од најтрагичнијих догађаја у новијој историји Пала с обзиром на број погинулих у једном дану и на једном мјесту.

Колона која се 4. јуна 1992. године кретала према брду Зловрх била је у хуманитарној мисији и имала је задатак да достави храну и воду војницима који су обезбјеђивали радио-релејни објекат на тој коти.

Са муслиманским снагама био је постигнут договор да српски војници мирно прођу. Међутим, муслиманске снаге су тај договор прекршиле и мучки с леђа, из засједе, напали српске војнике.

Стојан Глуховић са Пала као припадник Паљанског батаљона, тог 4. јуна 1992. године пратио је тенк и прагу на челу колоне. Он је, каже, наслутио невољу када су им муслиманске снаге минирале мост на путу према Зловрху.

"Након што смо мост поново оспособили, наша колона је наставила даље. У тренутку када смо ушли у први кланац на нас је са свих страна осута паљба. Настао је метеж и борба у којој су се на све стране чули јауци рањених", присјећа се Глуховић. 

Он додаје да су већ на самом почетку напада изгубили везу са позадином и остатком јединице, а за повлачења је било већ касно.

"Свима нам је било јасно да је договор прекршен и да није ни требало вјеровати муслиманским снагама. Али, било је готово", каже Глуховић.

Он је истакао да су муслиманске снаге тада мучки убиле 45 и раниле готово 100 припадника Војске Републике Српске.

"Како сам преживио? То сами Бог зна! Нашао сам се ујутро у кањону неке рјечице, а око мене је било много рањених и погинулих сабораца. На срећу, убрзо су нам пристигле у помоћ јединице српске војске са подручја романијске регије. Тек када су се муслиманске снаге повукле, видјели смо да су цијелим путем куда је требало да прођемо били ископани ровови. То је доказ да је овај напад дуго припреман", нагласио је Глуховић. 

Помену у Жепи присуствобали су породице погинулих бораца, саборци, представници борачких организација Сарајевско-романијске регије, Српске православне цркве и општина са подручја града Источно Сарајево, као и представници Владе и кабинета предсједника Републике Српске.

СРНА