Козара: Сјећање на саборце 65. Заштитног моторизованог пука

Традиционално годишње окупљање припадника 65. заштитног моторизованог пука, одржано је  на Козари. Код Спомен крста, служен је парастос и положени вијенци.

У редовим овог пука, за вријеме Одбрамбено отаџбинског рата било је око пет хиљада бораца, од којих је 50 положило живот за слободу Републике Српске.

Горан Андрић, бивши припадник 65. заштитног моторизованог пука, каже да је било много тешких тренутака, али да је најболнији губитак сабораца.

- Најтежи тренуци били су када изгубиш друга поред себе, то се не заборавља - присјећа се тугом Андрић.

Пук је био састављен од младих регрута, а сачувати њихов живот био је један од најтежих задатака старјешина. Припадници ове јединице били су у одбрани свих грађана.

Бивши припадник пука Рајко Кнежевић каже да су у редовима ове јединице били млади борци из разних крајева, од Бихаћа, Дрвара, па све до Херцеговине, а на борбеним положајима су били дуж свих ратишта.

Зоран Бенек истиче да је била велика одговорност на командирима који су предводили ове младе борце, већином осамнаестогодишњаке и деветнаестогодишњаке. 

Резултатима у Одбрамбено отаџбинском рату данас се поносе, поручио је Миломир Савчић, предсједник БОРС-а и ратни комадант овог пука.

- Највећи губици били су међу старјешинама, а они су били на челу својих јединица. Захваљујући доброј обучености успјели смо да сачувамо људе и да извршимо додијељене задатке - рекао је Савчић.

Они који дали живот, нису ни данас заборављени. Почаст им је одата служењем парастоса, полагањем вијенаца и паљењем свијећа.

извор: rtrs.tv

Сјећање: Миодраг Мичић 1970-1992

Паљењем свијећа и полагањем цвијећа, данас је на Градском гробљу Репца- Пале обиљежено 24. године од погибије нашег саборца Миодрага Мичића.

Миодраг је погинуо извршавајући борбени задатак у Рајловцу. 18. августа га је снајперски хитац са Сокоља тешко ранио. Због тешког стања је хитно пребачен на ВМА у Београд, гдје је на данашњи дан преминуо.

Представници нашег удружења су у договору са породицом, данас посјетили гроб нашег погинулог саборца, тиме показавши да нисмо заборавили на наше погинуле другове.

Одвајање Илиџе (12 жигосаних-прича друга)

Један од заштитних знакова Илиџе, уз Врело Босне, Велику Алеју и Блажујску цркву, био је и Синиша Герум Милић звани Монго. Које икад дошао ту морао га је знати. Рођен 1963. године у утицајној породици Герум-Милић која је од памтивијека на овим просторима.

Монго је растао у нади родитеља да и он постане угледни фармацеут и да се њему једном врати све оно што је комунистичка власт, такозваном национализацијом, одузела његовој породици. Али Монго није могао да чека да се неко смилује да му нешто дадне, почео је сам да тражи и отима од живота.

Још у гимназији је показао то своје нестрпљење тако да одмах по њеном завршетку нестаје са Илиџе. Једни кажу да је био у Француској, други тврде да је радио код рођака у Њемачкој, трећи да је… а праву истину само ријетки знају.

Кад се вратио, у подруму зграде одузете његовом дједу отвара најљепши илиџански кафић „Лора“, сав у мермеру. Један од ријетких кафића чијем газди ови тврди момци који сад зезају и Београђане нису смјели да траже рекет. Не дирај у ватру! Мангуп, а Србин и по крви и по осјећањима, Монго преко личних приватних веза одлази у Америку, у Чикаго, да од српске емиграције обезбиједи новац за довршење нове сарајевске цркве на Вељинама. Кад се вратио, мало уочи рата, показивао је папире за допрему црквеног звона и хвалио се великим златним крстом са дијамантима.

– Ово ми је поклонио лично Војвода Ђујић!

Ко зна. Тих дана кад је у једној кафани наручио пјесму „ Марширала Краља Петра гарда“, власник кафане, који се иначе хвалио да је Србин, одмах је направио фајронт, плашећи се ваљда милиције.

И Милиција и сва управа и власт на Илиџи, тих дана била је у рукама муслимана јер су они на изборима скоро сви гласали за СДА, док је добар дио Срба заведен пропагандом гласао за странку Анта Марковића.

Када је широм Сарајева почело чишћење МУП од људи који српски размишљају и милиционера српске националности, и кад је цијело руководство СДС побјегло из града, на Илиџи се окупља група која себи ставља у задатак да сачува Србе од новог геноцида и одбрани Илиџу.

Већ се око командира станице милиције Томе Ковача окупљају неки провјерени људи, али треба наћи неког харизматичног, некога кога сви знају, ко ће сав терет и ризик преузети на себе.

Од Монге не постоји погоднији човјек. У његовом кафићу тајно се састају и договарају и кад почетком априла долази до распада Босне и Херцеговине и општег хаоса у Сарајеву, Монго са својим пријатељима упада у станицу милиције на Илиџи.

Увече кад су скоро сви милиционери или кући или на дужности, на улици, Ћента, Даре, Кера, Ћиза, Јање, Ацо, чича… опкољавају станицу а Сава Анђић и Монго иду у станицу. Сава остаје у дежурани, разоружава дежурне, пази на радио- везу и на улаз, а Монго иде у канцеларију код начелника и командира. Испод зелене јакне извадио је свој “хеклер”.

–Од вечерас је ово српска станица милиције. Ко хоће са нама, може, остали нека предају оружје и ујутру су слободни.

Томо Ковач, Вука Домазет, Славиша Анђић, Раде Томић и још пар милиционера Срба, како долазе у станицу, одмах им се прикључују, док муслимани, Хрвати и понеки Србин разоружани чекају јутро. За то вријеме момци испред зграде хапсе три тајна агента Алије Изетбеговића и телефоном позивају добровољце да дођу у станицу. И док Панда, Кљаја, Црни, Војвода, Мина, Зоља, Бране Кљајић… облаче униформе, наоружавају се и излазе на улицу Монго и Ацо једним контејнером и симболично и практично одвајају Илиџу од Сарајева.

Ујутро, као да ништа није ни било, заробљени милиционери се пуштају, људи шетају, кафићи нормално раде. Док у Сарајеву почиње велика и незапамћена пљачка и отимачина, на Илиџи закон функционише, чак су и истражни органи открили и ухапсили жену која је инсценирала пљачку трафике у којој је запослена.

Муслимане и Хрвате са Илиџе нико не дира и једино због чега се појављују проблеми је што је Изетбеговић прогласио радну обавезу а Караџић забранио да се иде на посао, па људи не знају шта да раде.

На Илиџи се поштује наредба Радована Краџића а људи се плаше да не изгубе посао.

-Мене политика не занима.

-Хоће ли ми СДС хранити дјецу?

Али џаба, проласка на посао никоме нема. Монги муслимани преко своје телевизије већ јавно пријете а по неки Срби га се, плашећи се нечега и вјерујући у нешто, одричу и све сваљују на њега и његове момке.

А онда освану и 22. април 1992. године. И поред договора о ненападању, муслимани ујутро око четри сата нападају Илиџу са свих страна, а све је почело из правца Соколовића Колоније.

У парку иза хотела “Херцеговина” муслимани се привлаче неопрезној српској стражи и кољу их, али у то вријеме наилази српска смјена страже и открива злочин и злочинце. Долази до борбе прса у прса. Још раније су муслимани, преко УНПРОФОР-а и посматрача ЕЗ, прошверцовали своје снајперисте иза српских линија одбране и потпомогнути њима, а и “лојалним” Хрватима и муслиманима са Илиџе који хладно пуцају у леђа бранилаца.

Нападачи стижу на пар десетина метара од центра. Монго у свој кафић склања жене и дјецу свих националност,и а онда са дијелом својих људи трчи на прву борбену линију, ка комплексу хотела, док други дио људства гања подмукле убице са Илиџе. Дође се пред зграду, мегафоном се нареди да сви станари изађу, кад изађу један дио момака прегледа зграду, а други дијеле станаре на Србе и остале и онда се са “осталим” иде на претресање њихових станова.

Откривене су велике количине оружја, експлозива и пропагандног материјала. У зазиданим кадама, димњацима, кесама усисивача, у тросједима, дјечијим креветићима. За то вријеме Монго и остали заустављају напад из Соколовић Колоније, али Јука Празина креће са друге стране, из Отеса и сви трче тамо. Кад је и тај напад заустављен број мртвих и рањених нико није смио јавно да саопшти. Од тог дана Илиџа је у рату. Обијају се продавнице, муслимани и Хрвати напуштају своје домове или се размјењују за Србе из Сарајева.

За то вријеме Монго, док му муслимани уз нијемо одобравање српских власти приписују свашта, предводи своје момке у борбама на Раковици, Добрињи, Ахатовићима и одбрани Илиџе. Док његови пријатељи и рођаци гину, а једна Бранкица у Београду нестрпљиво чека његов глас са телефона, Монго трпи пријетње и храбро се бори али 14. јуна 1992. године у свом стану изнад апотеке под нејасним околностима Монго је преминуо. Господари живота и смрти су рекли да Монго умро од велике количине дроге!?

Извор: Жељко Пржуљ/ Објавио: trebevic.net (Ретро Град)

Обиљежено 24. године од погибије шест припадника 1. Батаљона Војне Полиције, 1. Крајишког Корпуса

Полагањем цвијећа и паљењем свјећа данас је у мјесту Колибе код Брода,  обиљежено 24. године од погибије шест припадника 1. Батаљона Војне Полиције, 1. Крајишког Корпуса.

Тог 18. августа 1992. г. у жестоким борбама са муслилманско-хтватским екстремистима у мјесту Колибе код Брода смртно је страдало 6. припадника 1. БВП, а 28 је рањено, дакле укупно преко 10 процената припадника ове ударне јединице је тог дана ''избачено'' из строја.

Овом приликом припадници ове славне јединице се захваљују  пријатељима и домаћинима, представницима МЗ Унка, Мјесној и Општинској БО, на још једном срдачном дочеку.

Освајање Соколовић Колоније (12 жигосаних-прича прва)

Историја, ма ко буде писао, о њима највјероватније, неће рећи ни слова, они или њихове породице никада неће добити споменице ни добре ратне пензије, три четвртине становника садашњег Српског Сарајева за већину њих није ни чуло, а они су „кривци“ што су Срби сачували свој дио Сарајева, што је у Сарајеву остало блокирано и ненаоружано бар 50.000 потенцијалних војника „Армије БиХ“, и што је хиљаде сарајевских несрећника имало гдје побјећи… Ово је прича о њима, написана у трећем лицу. У првом лицу неки неће а неки више не могу да испричају.

Сава Анђић (Фото: Требевић.нет)

Саву Анђића је писац овог фељтона први пут срео у прољеће 73. њихови разреди су играли фудбал на обали Жељезнице, а последњи пут 13. маја 92 у једном илиџанском кафићу. У тих десет година стало је толико тога да ће неки писац од каријере да завиди што тих година није био ту. Но, пођимо редом.

сава андјиц 1Сава је рођен 1963. године у Трнову, 30 километара од Сарајева. Веома млад доселио се на Илиџу, у Соколовић Колонију и веома млад остао без оца. Од троје дјеце он је као најмлађи био посебно везан за оца па је очева смрт оставила највише трага на тананој дјечијој души.

Повукао се у неки свој свијет. Кућа, школа, молитва.

Оне ријетке људе којима се повјеравао Сава је често знао да изненади својим познавањем вјерских обреда и молитви. Чак и муслиманских. А у школи за примјер.

У другом разреду сарајевске Дрвне техничке школе бирају га у Савјет школе као представника ученика. Али, онда као да нека невидљива рука, преко ноћи, окреће нови лист. Улица га узима под своје. Гдје се год дешава нешто ван законских норми, Сава је ту а командирима милиције највеће је задовољство да баш њега хапсе јер Савин брат је угледни милиционер.

Једном је Сава претјерао и заглавио двије године КПД Зеница. Како је било тамо, он по свом старом обичају ником није причао, а чим се отуда вратио нови рат је на овим просторима већ куцао на врата.

Хрвати су већ правили своју државу и армију и мјеркали Српску крајину. Предсједник општине Бенковац осјети шта се спрема, а ЈНА још игра братсво – јединство, и зове свог пријатеља Тинтора из Сарајева, може ли како помоћи. Овај заједно са Савом и Нелетом одлази у Љиг и тамо преко својих приватних веза обезбјеђује један сандук муниције 7,62мм. Са 1.260 метака и са тим сандуком испод задњег сједишта „Голфа“ њих тројица пролазе кроз читаву тадашњу Босну и Херцеговину. Пролазе и Дувно и Бугојно, усташка мјеста и за вријеме покојног Тита.

Та муниција је, послије су догађаји показали, била од добре користи храбрим Личанима. Након пар дана кад хрватски муповци нападају Борово Село, Сава сам, на своју руку, одлази тамо да помогне српском народу и враћа се након неколико седмица... Крајем љета опет, овај пут са Нелетом, одлази у Борово, на Црепуље, код Васе Бошковића комаданта одбране тог најжешћег дијела фронта. Њихова група се смјетила у напуштеној кући усташе Нејзера, гдје се првих седам дана ништа не дешава.

– Ја мислим ти ме довео на ратиште гунђа Неле а оно данима се само сунчамо. Шта ћу сутра причати у Вогошћи?!

– Снаћи ћеш се ти већ!

Тад једна усташка граната паде близу куће. Сава скочи:

-Брзо сви у подрум!

-Изгледа ја сам храбрији од тебе добаци Неле, али ипак сиђе у подрум.

Кад се гранатирање заврши, касније ће сазнати да је гранате наводио Нејзер, момци изиђоше. На фотељи гдје је Неле сједио била је рупа од гелера величине фудбалске лопте.

-Упамти, Неле, на гранату је само будала храбра.

-Извини, дугујем ти живот!

Након неколико дана кренуше у пробој усташких линија одбране. Сава предводи седам људи чији је задатак да као врх клина пребију усташке линије код кафане „Слон“, а онда ће ЈНА да рашири мјесто пробоја и усташе разбије и тјера их до Загреба, и даље. Савина група извршава задатак, али ЈНА нешто брљави тако да усташе у кафани опкољавају групу и пријете потпуном ликвидацијом.

Већ су на 30 метара. Нема се времена да се допуне оквири на аутоматима, ручне бомбе већ добро користе својој намјени али усташе не одустају. Тад Неле извади пиштољ „Магнум 44“ и поче да пуца. То оружје у затвореној просторији има веома јаку детонацију тако да се усташе мало збунише и сви из Савине групе срећно се извукоше. Боље речено, побјегоше.

Кад ЈНА и други пут слично издаде Сава се врати кући. На Илиџу, у Соколовић колонију. Али то више није то. Од малог радничког насеља насељеног већином Србима, Соколовић Колонија је израсла у неколико насеља изграђено муслиманским парама и насељено муслиманима из Санџака. Чак је Алија Изетбеговић поставио камен темељац за нову џамију.

Горан Шеховац Ћена каже:

-Видио сам Алију кад поставља камен!

-Како си га видио, кад си ти у Војковићима, а он у Колонији?

-Кроз снајпер!

Сава се због провокација није могао вратити у Соколовић Колонију, али дани су се тог прољећа мијењали вртоглавом брзином. Кад су се Срби и муслимани почели утркивати ко ће прије заузети коју Станицу милиције Сава упада у Станицу милиције на Илиџи и проглашава је српском. Облачи униформу коју је донио из Борова, са четничким обиљежјима, а то тад смета неким политичарима. Као Ииџа је српска, а није српска. Као могу муслимани и Хрвати ту живјети а Срби ће само држати власт.

Немају они Савино искуство. Зато Сава одлази на аеродром „Бутмир“ који већ држе питомци из Рајловца и којима је због сталних муслиманских провокација и напада из Добриње сваки човјек добро дошао.

На аеродрому Саву затиче први напад на Илиџу и он се сутрадан враћа. Сад је све онако што је он говорио, нема више братства- јединства, сад носи какву хоћеш ознаку само се бори. Сава преузима јединицу код хотела „Терма“ према насељима Бутмир и Соколовић колонија, организује људе и обучава их.

Тих дана на Илиџу стиже једна елитна јединица. Они уводе жестоку дисципину и војничку диктатуру тако да се већина Срба тих дана више плаши њих него муслимана.

Ујутро 14. маја 1992. године муслимани и Хрвати по други пут нападају на Илиџу. И овај пут, напад је скоро најжешћи из Соколовић Колоније, али су Срби овај пут спремни. Напад је овај пут одбијен без жртава на српској страни, али тад командир елитне јединице наређује контранапад и „чишћење“ колоније.

-Не може се чистити са неприпремљеним људима и са преко 200 метара брисаног простора.

На ово Савино упозорење командир се разгоропади, тргну пиштољ и након жестоке препирке, да се не би међусобно поубијали, Сава ућута. Контранапад крену. Сава иде први да други отприлике виде како се то треба да се ради.

На пола брисаног простора дочекан жестоком ватром командир елитне јединице схвата да је погријешио и наређује повлачење, али та је команда већ окаснила за седам илиџанских момака и за Саву Анђића и Александра Томића који су прешли брисани простор и већ ушли у прве зграде и ровове Соколовић колоније.

Када је након пар дана преко УНПРОФОР-а извршена размјена мртвих на Илиџу су довезени Аца Томић и Сава Анђић. Сава је имао рупу од метка у устима и на потиљку. Да ли је извршио самоубиство да га живог не ухвате, или га је заробљеног убио неки пријатељ из дјетињства?! Никог није било да одговор зна.

Аутор: Жељко Пржуљ / Преузето са портала Требевић.нет

Обиљежено 18. година од убиства Белог Вука

ПАЛЕ, 7. АВГУСТА /СРНА/ - На Палама је данас обиљежено 18 година од свирепог и никада расвијетљеног убиства Срђана Кнежевића, легендарног команданта елитне јединице Војске Републике Српске "Бели вукови". 

Фото: СРНА

Чланови и пријатељи породице Кнежевић положили су вијенце и цвијеће испред споменика Белом Вуку на Палама, а након тога прислужили свијеће на његовом гробу у родном селу Тврдимићи.

Породица Кнежевић и чланови Удружења "Бели вукови" и ове године изразили су огорчење чињеницом да правосудне институције још немају одговор на питање ко је убио, а ко наредио и организовао убиство легендарног команданта, који је у вријеме убиства обављао дужност замјеника начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево.

Предсједник Удружења "Бели вукови" Јанко Шешлија рекао је да сваке године "понављају исту причу" и апелују да правосуђе расвијетли ово убиство, али да се ништа није помакло са "мртве тачке".

Истичући да је то велика срамота, он је, ипак, изразио оптимизам да ће убице и налогодавци бити откривени и да ће правда побиједити неправду.

"Срамота је и то што се не може расвијетлити убиство поштеног команданта, борца и јунака. Људи као што је био он створили су Републику Српску", рекао је предсједник овог удружења.

Немања Кнежевић, син покојног Срђана, рекао је да његову породицу никада нису контактирали представници правосуђа и да не зна да ли се истрага уопште води.

"Никада се није десило да на овај дан пада киша, а сада и небо плаче због неправде. Мој отац је био начелник Центра јавне безбједности и погинуо је на дужности, а данас никога од представника полиције нема", рекао је Кнежевић и напоменуо да је његов отац погинуо за Републику Српску.

Срђан Кнежевић убијен је у августу 1998. године испред улаза у зграду у којој је становао у центру Пала. Његове убице никада нису пронађене.

Специјална једница "Бели вукови", чији је командант био, формирана је 1993. године. За ову јединицу први пут се чуло у борбама на Мошевачком брду. Јединица је добила име по томе што су остали завијани у мећави на Бјелашници.

Чланарине за 2016. годину

Поштовани саборци овим путем вас желимо обавијестити о активностима око уплате чланарина за текућу годину.

Да би нормално функционисало свако удружење мора имати одређен начин финансирања. Према нашем статуту ми стичемо средства из буџета локалне заједнице, града, Републике, донација, прилога појединаца и организација, те од фондова и фондација.

Поред овог начина, средства стичемо и од наших чланарина. Овај вид самофинансирања за нас је приоритет. До сада за 2016. годину нешто више од 50% чланова је измирило ову обавезу за 2016, годину. Углавном се то односи на борце који живе на подручју Источног Сарајева, али то не треба да буде разлог да и људство које живи у другим дијеловима РС-а и Србије то не учини. Мјесец Август смо одредили као крајнији рок за измиривање обавеза. У обзир смо узели и лица која су у тешком социјалном положају, они су ослобођени плаћања, али то није разлог да се не евидентирају и испуне приступницу, те постану и званично чланови удружења. Тиме би и ми имали увид у социјално стање тих породица и на неки начин, а у складу са нашим могућностима им помогли.

Наш жиро рачун је: 
Сбербанка: 5674832700001726; 
ЈИБ: 4403825180003;
Сврха уплате: Чланарина за 2016. годину.

За све додатне информације назовите +387 66 418616  (Секретар)

Обиљежен Дан одбране Војковића, Грлице и Крупца

На позив наших сабораца из 2. Сарајевске бригаде ВРС, представници нашег удружења су присуствовали парастосу и положили цвијеће испред Спомен - капеле у Војковићима, чиме  је одата почаст погинулим борцима који су на данашњи дан херојски одбранили насеља Војковићи, Грлица  и Крупац.

Становници Војковића, Грлице и Крупца у Источној Илиџи, обиљежавају 24. годишњицу одбране ових насеља. Oдбраном овог дијела сарајевског ратишта спријечено је протјеривање српског становништва. Ово је била пресудна битка у првим данима Одбрамбено-отаџбионског рата за одбрану Сарајевско-романијске регије. 

На напад снага тзв. АРБиХ из правца Игмана и Храснице, 4. августа 92.године, становништво Војковића, Грлице и Крупца одговорило је херојским отпором. С прагова кућа, из ровова ископаних у двориштима имања, спријечене су непријатељске намјере о трасирању зелене трансферзале.

Одбрана Војковића била је један од преломних тренутака у Одбрамбено-отаџбинском рату Спасено је 5.000 мјештана. У току рата почело се са обиљежавањем овог значајног датума за српски народ овог простора. По завршетку рата обиљежавање четвртог августа је интензивирано како би сви становници Сарајевско - романијске регије одали почаст борцима који су животом спасили Србе од прогона.

Овом приликом се домаћинима захваљујемо на гостопримству.