Шеснаест година туге, огорчења и неправде

ПАЛЕ, 07. 08. 2014/ ИЗВОР: СРНА; ФОТО: PALELIVE.NET/ Припадници јединице "Бели вукови" обиљежили су данас на Палама 16 година од свирепог, гнусног и још нерасвијетљеног убиства легендарног команданта ове елитне јединице Војске Републике Српске Срђана Кнежевића, Белог Вука.

Породица покојног Срђана Кнежевића

Немања Кнежевић, син покојног Срђана, рекао је новинарима да његова породица узалуд већ 16 година чека на било какав резултат истраге у вези са убиством његовог оца. 

"Не знам зашто и не знам коме није у интересу да буде расвијетљено ово гнусно убиство. Ја вјерујем у Бога и да ће Бог казнити наручиоце, организаторе и извршиоце убиства мог оца", истакао је Немања. 

Он је поновио огорчење породице Кнежевић и јавно упитао носиоце правосудних функција гдје је заправо спис у вези са убиством Срђана Кнежевића, јер постоје информације да је наводно "изгубљен". 

"Зашто онда не покрену нови поступак?", упитао је Немања. 

Генерал Милан Торбица, савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Петра Ђокића, невјероватном је означио чињеницу да ни након 16 година није расвијетљено убиство Белог Вука. 

Он је изразиоо сумњу у добре намјере правосудних институција БиХ, али је нагласио да чврсто вјерује у истину и правду, као да ће овај случај коначно бити разријешен, а убице откривене и кажњене. 

"Апелујем да сви правосудни органи убрзају овај процес и да га ријеше, зарад смирај породице и зарад истине", поручио је Торбица. 

Према његовим ријечима, Бели Вук је био велики српски јунак, борац и стваралац Републике Српске, који је пет пута рањаван у борбама за слободу српског народа. 

"Бели Вук је био човјек великог срца и храбрости", закључио је Торбица. 

Полагању вијенаца и цвијећа на Спомен-парку посвећеном Белом Вуку и његовим погинулим саборцима присуствовали су, заједно са члановима породице и пријатељима, и представници институција Републике Српске и БиХ, општине Пале, МУП-а Републике Српске, борачке организације и грађани. 

Припадници и симпатизери "Белих вукова" и ове године изразили су огорчење чињеницом да правосудне институције након 16 година немају одговор на питање ко је убио, а ко наредио и организовао убиство њиховог легендарног команданта, који је у вријеме убиства обављао дужност замјеника начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево. 

"Бели вукови" су по ко зна који пут поновили апел надлежним правосудним органима и институцијама да коначно разријеше убиство Белог Вука, које доживљавају као терористички акт. 

Чланови и пријатељи породице и припадници "Белих вукова" данас су положили вијенце и цвијеће и прислужили свијеће и на гробу Белог Вука у његовом родном селу Тврдимићи.

Апел правосуђу БиХ: Откријте истину о убиству Срђана Кнежевића

Удружење бораца "Бели вукови" са Пала, незадовољно чињеницом да ни након 16 година није расвијетљено убиство њиховог легендарног команданта Срђана Кнежевића, Белог Вука, упутило је отворено писмо надлежним правосудним институцијама у БиХ, позивајући их да престану са "нерадом" и "спавањем" и да коначно почну да раде посао за који су добро плаћени.

"Данас се навршава 16 година од свирепог убиства нашег легендарног команданта Срђана Кнежевића који је убијен пред очима супруге и два малољетна сина. Они су на прозору у пиџамама чекали да се врати са посла тата који је, за разлику од вас, даноноћно радио", наводи се у писму које је у Спомен-парку на Палама прочитао секретар "Белих вукова" Новица Капуран. 

Он је у име сабораца упитао ко је, зашто и због чега убио Белог Вука. "Наш командант Срђан Кнежевић пет пута био је рањен, али је и као рањеник са нама био на првој линији и није лежао у болници ни у удобном кревету код куће. А ви? Ви и на послу спавате!", нагласио је Капуран. 

Он је са жаљењем констатовао да српског јунака Белог Вука, који је више пута био одликован за јунаштво и храброст, "на паркингу убише неке кукавице, које вјероватно и данас кукавички живе". Према његовим ријечима, на исти начин убијени су и Ристо Југовић и Жељко Марковић. 

"Господо, почните да радите, а као резултат вашег рада очекујемо истину и само истину! Не стидите се рећи нам је...", упутио је апел секретар "Белих вукова" тужиоцима и судијама у БиХ. 

Припадници јединице "Бели вукови" обиљежили су данас на Палама 16 година од свирепог, гнусног и још нерасвијетљеног убиства легендарног команданта ове елитне јединице Војске Републике Српске Срђана Кнежевића, Белог Вука.

Српски и хрватски генерали након Олује

Аутор: Небојша Вукановић/ Преузето: frontal.rs; Већ 19 година Хрватска 5. августа слави Дан домовинске захвалности и одаје почаст својим војницима и официрима који су учествовали у операцији „Олуја“.

Са друге стране већина Срба тугује због убиства неколико хиљада Крајишника и прогона око 250 000 Срба из Лике, Кордуна, Баније, Сјеверне Далмације и других дијелова бивше Републике Српске Крајине. Нажалост највеће страдање и прогон становништва у Европи након Другог свјетског рата остаће некажњено јер су се свјетски моћници и традиционални српски „пријатељи“ потрудили да у Хашкој палати неправде буду ослобођени генерали Хрватске војске који су одговорни за почињене злочине над недужним цивилима и заробљеним Крајишницима.

Крајину смо изгубили прије свега због издаје и неслоге, која се у српској историји нажалост циклично понавља у веома честим интервалима. Да су се Србија и њен тадашни предсједник Слободан Милошевић придржавали Венсовог споразума и да је Војска Југославије била спремна на интервенцију и војно штити своје сународнике умјесто што је опструисала одбрану Крајине, сигурно је да до „Олује“ не би ни дошло, или би у акцији биле одбрањене територије на којима су Срби вијековима живјели.

Нажалост обезглављени и остављени на цједилу, Крајишници су поражени и протјерани са својих огњишта, а Хрвати су протјеривањем Срба довршили стари посао и ријешили своје национално питање.

Хрватска држава је својим војницима и официрима одала признање за ратне заслуге, и већина их прима пристојне накнаде и пензије за учешће у рату. То се посебно односи на високе официре и генерале, а најбољи примјер су генерали Готовина, Маркач, Чермак, Загорац, Праљак... Генерал Иван Чермак бави се трговином нафтом и успио је у трци са руским Гаспромом да за 100 милиона евра купи ланац ОМW бензинских пумпи у Хрватској. Анте Готовина власник је фирме „Адриатик градња“ те више луксузних вила на Јадранској обали, а Слободан Праљак поред приватне фирме „Октавијан“, посједује хотел и пословни центар у Загребу... Готово сви хрватски генерали су милионери, и поред великих пензија добили су подршку државе да отворе приватне фирме и развију уносан породични бизнис.

Нажалост Срби су по старом обичају заборавили своје генерале, војнике и официре чим су топови и пушке утихнули. Од Живојина Мишића и Милунке Савић до данас безброј је примјера маћехинског односа државе, корумпираних и неодговорних политичара према истинским ратним херојима. Довољно је само погледати гдје и како живе команданти Херцеговачког корпуса и ратних бригада и све ће Вам бити јасно.

Осим по храбрости и умјешности, ратни командант Херцеговачког корпуса генерал Радован Грубач одувијек је био препознатљив по скромности, честитости и поштењу. У најтежим временима и јеку непријатељске офанзиве 1992. године из Београда је дошао у Требиње, преузео велику одговорност, ставио се на чело корпуса и са малим бројем војника успјешно руководио одбраном источне Херцеговине од Горажда, Коњица и Невесиња до Конавала. У рату је изгубио најближе чланове породице, а умјесто заслужених признања и почасти након рата је заборављен и данас живи у малој и неусловној гарсоњери у Београду. Умјесто да му Требиње и Република Српска одају признање, обезбједе стан и услове за нормалан живот, поратне власти Требиња чак су направиле инцидент и доприњеле да генерал Грубач, Прстојевић и други часни српски официри са горчином напусте Требиње. Генерал Грубач нема никакав објекат за становање у Требињу, повремено дође у родно село Оровац поред Требиња, али нажалост чак ни приликом обиљежавања дана Херцеговачког корпуса, Требињске бригаде или Митровданске офанзиве нико се не сјети и не позове славног ратног команданта и скромним гестом покуша да се захвали за велики допринос што данас живимо у слободи.

Командант Требињске бригаде пуковник Радослав Зубац добровољно се из Книна у љето 1992. године вратио у Требиње, прошао сва ратишта од Крајине, Херцеговине до Косова, а данас са породицом живи као подстанар. За сва рањавања, подвиге и страдања Република Српска му се одужила са понижавајућих 120 марака годишњег борачког додатка. Сличну судбину доживио је и генерал Прстојевић и на хиљаде других српских официра и бораца. Не треба подсјећати какву помоћ и заштиту државе имају генерали Крстић, Младић, Лазаревић, Павковић и други хашки оптуженици и њихове породице. И док се хрватски генерали надмећу са Гаспромом и другим мултинационалним компанијама, српски официри морају да обрађују баште како би прехранили своје породице. За све су криви корумпирани и неодговорни политичари који су себи од Требиња, Пала до Бањалуке и Лакташа саградили луксузна насеља, а заборавили на војнике и официре који често живе испод граница људског достојанства. Умјесто што лицемјерно србују, држе ватрене говоре и пред камерама љубе српску тробојку, много боље и корисније би било да ућуте и на адекватан начин покажу поштовање бар према највећим ратним херојима.

Надати се да ће у скорије град Требиње и држава исправити велику неправду према генералу Грубачу и пуковнику Зубцу, и да ће неке нове младе генерације живећи у слободи и миру знати да цијене и поштују њихову, и жртву на стотине других храбрих српских војника и официра. Требамо се угледати на комшије, јер ће Република Српска и Србија бити јаке и стабилне тек када исправимо бројне неправде из прошлости и одамо признање и почасти најбољим и најзаслужнијим који су страдали и гинули не слутећи да ће након рата на површину испливати најгори.

Обиљежен 4.август, дан одбране Војковића, Грлице и Крупца.

СРПСКО САРАЈЕВО, 01. Ауг 2014 /БНТВ/- Парастосом за погинуле и умрле борце у Цркви Светог Петра Сарајевског у Источној Илиџи обиљежен је 4.август, дан одбране Војковића, Грлице и Крупца.

Под слоганом "Да се не заборави" Источна Илиџа већ 22. године обиљежава 4.август, дан када су успјешно одбрањена насеља Војковићи, Грлица и Крупац и дан када се треба присјетити свих оних који су са овог простора дали животе за Републику Српску. Мира Шешлија је супруга погинулог борца Борислава Шешлије, који је све четири године рата био на првој борбеној линији.

Каже да је њој и њеној породици и данас тешко, као и свакоме ко је у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату изгубио своје најмилије. "Погинуо је када је кренуо на Крупац, погођен је возећи војно возило, у срце директно. Тешко нам је, а можете мислити шта о овоме мисли његово дијете, које сада има 25 година. Пита се зашто је погинуо, зашто није побјегао", наводи Шешлија.

Тежиште напада 4.августа 1995.године била је зона Друге сарајевске лаке пјешадијске бригаде, од корита ријеке Жељезнице до подножја Трескавице и Игмана. На линији одбране погинуло је седам бораца.

"Људи који су погинули, погинули су десетак метара од својих кућа. Ровови су били постављени у двориштима кућа, што говори да се овдје водио баш одбрамбени рат", напомиње предсједник Борачке организације Источна Илиџа Бобан Томашевић.

Начелник општине Источна Илиџа Предраг Ковач напомиње да је задатак ове општине и борачке организације да оваквим манифестацијама подсјећају на жртву коју су припадници Друге сарајевске бригаде Војске Републике Српске положили на олтар отаџбине, да би ми имали оно што сад имамо, а то је Република Српска и слобода.

Сви су сложни у једном - борци са подручја Сарајевско-романијског ратишта храбро су издржали све четири године, не дозвољавајући да ниједан центиметар српске земље падне у руке непријатеља.

СРПСКИ БОРАЦ НЕМА НОВЦА ЗА ОПЕРАЦИЈУ, ДРЖАВА БЕЗ СЛУХА

БАЊА ЛУКА, 01. Ауг 2014 /БНТВ/-Жарко Чолић, одликовани борац Републике Српске, од својих 320 марака пензије, морао је да плати бањалучком клиничком центру равно 840 марака да би уградио стент и коронарографију. Ништа не би било чудно да Чолићева иста операција, али прије пет година, није била бесплатна.

Чолић тврди да се за рефундацију трошкова обратио Фонду здравственог осигурања Републике Српске, с обзиром на то да је борац, а поред свега има и Паркинсонову болест. 

У бањалучком клиничком центру нису имали никакав одговор на наша питања у вези са случајем Жарка Чолића. У Фонду нам писменим путем одговарају да иста правила важе за све. Уградња стента кошта двије и по хиљаде марака, а партиципације од 500 се ослобађају само пензионери са најнижом пензијом и старији од 65 година, као и особе са тешким обољењима или породице палих бораца. Управо зато је Чолић и остао у чуду, јер, како каже, тешко је оболио, има борачко одликовање, а поврх свега претходну уградњу два стента није платио ни марке. 

Обећање је стигло и то јавно. Жарку Чолићу једино преостаје да покуца на врата Министарства, јер за суд нема новца. Ваљда она неће бити закључана, као претходних неколико.

Чолића су у скупштинском одбору за здравство Републике Српске упутили на тражење правде преко суда. Министар рада и борачко – инвалидске заштите тврди да постоји програм Владе за социјалне случајеве, у коме се годишње издваја 61 милион марака. Ђокић је упутио Чолића на адресу Министарства, путем БН телевизије.

Откривен споменик “Српском ратнику”

ВЛАСЕНИЦА, 4. АВГУСТА /БНТВ/ У дворишту цркве Светог пророка Илије на Рудиштима, у општини Власеница данас је свечано откивен и освештан споменик “Српском ратнику“, који симболизује страдање српских родољуба на овим просторима у свим ратовима у којима су се борили за слободу и своју отаџбину.

Подизање споеника помогле су општинска Борачка организација, Министарство рада и борачке заштите Српске и локална заједница .

Након литургије и литије, у порти цркве Светог пророка Илије на Рудиштима, у Власеничкој мјенсој заједници Цикоте, откивена је и освештана спомен плоча, спомен соба и Споменик, који су подигнути у знак сјећања на све српске родољубе који су страдали у Одбрамбеним ратовима од 1804. до 1995. године.

Градња споменика и осталих спомен обиљежја због неостатка средства трајала је седма година, и напокон је приведена крају, захваљујући залагању општинске борачке организације, и ресорног министратва као и саме локалне заједнице. 

Датум свечаности није случајно изабран, јер је на Илиндан слава цркве на Рудиштима када се овдје одржава традиционално народно окупљање и дружење житеља овог краја.

ОБИЉЕЖАВАЊЕ 19 ГОДИНА ОД ПРОГОНА СРБА ИЗ КРАЈИНЕ

БАЊАЛУКА, 4. АВГУСТА /БНТВ/ -На данашњи дан навршава се 19 година од када су хрватске оружане снаге, уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране /ХВО/ и такозване Армије БиХ, извршиле агресију на Републику Српску Крајину /РСК/, током које су погинула и нестала 1.853 Србина, а протјерано најмање 220.000 становника РСК.

До агресије је дошло упркос чињеницама да се та област налазила под заштитом УН-а, као сектори "Југ" и "Сјевер", као и да су представници РСК у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном разрјешењу.

Међу страдалима, према подацима "Веритаса", налази се 1.196 цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година.

Међу жртвама се налази 544 жена, од којих су око четири петине биле особе старије од 60 година.

Према подацима "Веритаса", од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 951 лица, док се на евиденцији несталих још воде 894 особе, међу којима је 632 цивила, од чега 315 жена.

У операцији "Олуја" учествовало је 138.500 припадника хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа одбране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31.000 војника.

У акцији "Маестрал", која је била продужетак "Олује", хрватске оружане снаге у садејству са Петим корпусом такозване Армије БиХ, убиле су 655 и прогнале око 125.000 српских становника са подручја 13 општина у БиХ.

Одлука о почетку акције "Олуја" је на приједлог тадашњег команданта сектора "Југ" хрватског генерала Анте Готовине, донесена на Брионима 31. јула 1995. године.

На том састанку у Титовој вили на Брионима, предсједник Хрватске Фрањо Туђман јасно је дефинисао циљ операције, поручивши да треба нанијети "такве ударце Србима да практично нестану с ових простора".

У првостепеној пресуди Хашког трибунала у априлу 2011. било је оцијењено да је "Олуја" била удружени злочиначки подухват, на челу с тадашњим предсједником Туђманом, чији је циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва и насељавање тог подручја Хрватима.

Трибунал је другостепену пресуду донио 17. новембра 2012. и ослободио кривице хрватске генерале Готовину и Младена Маркача.



Они су ослобођени кривице за прогон српског становништва из Книнске крајине 1995. године, чиме је поништена првостепена пресуда којом је Готовина био осуђен на 24 године, а Маркач на 18 година затвора.

Жалбено вијеће је ослободило оптужене по свим тачкама оптужбе, мада нису негирани злочини утврђени у првостепеној пресуди.

Акција "Олуја" налази и пред Међународним судом правде у спору о геноциду по узајамним тужбама Хрватске и Србије, о чему је главни претрес одржан у Палати правде у Хагу од 3. марта до 1. априла ове године.

Србија у контратужби инсистира да током ратова деведесетих година 20. вијека на подручју Хрватске, односно бивше РСК, искључиво акција "Олуја" може да се потпуно одреди као геноцид по дефиницији из Конвенције УН о спречавању и кажњавању геноцида.

Документационо информациони центар "Веритас" очекује да ће Међународни суд правде у Хагу у спору о геноциду по узајамним тужбама Хрватске и Србије пресудити да је Хрватска током и након операције "Олуја" починила геноцид над крајишким Србима.

У Хрватској је 5. август државни празник који се слави као "дан побједе и домовинске захвалности".

ПАРАСТОС ЗА УБИЈЕНЕ СРБЕ У ЈАБУЦИ

ФОЧА, 27. ЈУЛА /СРНА/ - У православној цркви Преображења Господњег у Јабуци код Фоче данас је служен помен-парастос за 65 мјештана Срба који су страдали у посљедњем рату, а од којих је 43 убијено у злочину муслиманске војске 23. јула 1992. године.

Прије 22 године, припадници такозване Армије БиХ запалили су и до темеља уништили 18 српских села на подручју од Стоца до Јахорине и на свиреп начин убили 43 мјештанина, међу њима и жене, старце и дјецу. 

Најмлађа жртва био је тринаестогодишњи Ново Елез, а најстарија Јаков Шаровић, који је имао 86 година. 

Тада је срушена и мјесна црква која је прилозима вјерника обновљена 2005. године, а у дворишту цркве је подигнут споменик страдалим Јабучанима и борцима из Фоче који су погинули бранећи овај крај. 

За злочин у Јабуци, упркос бројним свједочењима преживјелих, правосудне институције у БиХ никада нису подигле ниједну оптужницу. 

Некадашњем борцу Војске Републике Српске Миомиру Бојату из Фоче у Јабуци је погинуо брат који је покушао да заштити српско становништво. 

Тражећи покојног брата, Бојат каже да је пар дана након злочина наишао на стравичне призоре масакрираних жртава. "Видио сам заклану жену, а на другом мјесту још једну жену чија је глава била смрскана тупим предметом", присјећа се Бојат, који је брата нашао спаљеног. 

Један од свједока злочина Гордан Мастило каже да је више пута давао изјаве за истражне органе, али сматра да некоме није у интересу да се докаже ко је починилац злочина. 

"Очигледно да је вријеме савезник заборава, све је мање живих свједока и питање је када нас не буде да ли ће се ико сјећати овога. Најстрашније је што нико неће одговорати за убијену дјецу, за слијепе и непокретне старице", рекао је Мастило. 

Предсједник Удружења избјеглих и расељених у општини Фоча Љубиша Симовић каже да су злочин извршиле муслиманске снаге, предвођене комшијама из Јабуке. 

"Било је исписивања слова `У`, сјечења главе, спаљивања жена, језиви призори", рекао је Симовић, коме је тог дана убијено више рођака. 

У Борачкој организацији Фоча истичу да неће одустати од захтјева за процесуирање злочина. 

"Углавном се зна ко је то извршио, правда је спора, али ми и даље захтијевамо да злочинце стигне казна", рекао је предсједник Борачке организације Фоча Срђан Станковић. 

Организација породица погинулих бораца општине Фоча прошле године је у порти цркве у Јабуци засадила 21 садницу тује, а данас су засадили и 22. као симбол колико је прошло година од злочина. 

Након рата, Дејтонским споразумом Јабука је припала Федерацији БиХ, па је преостало српско становништво морало селити са својих огњишта, а посмртни остаци страдалих Јабучана тада су пренесени на Градско гробље у Фочи.