Трагедија породице Галинац

У августу и септембру 1995. у само 15 дана, Марко и Мирјана Галинац сахранили су троје дјеце. Радован је преминуо од посљедица мишје грознице, од које је оболио у шумама Игмана, бранећи кућни праг. Раденко и Радмила страдали су у злочину без казне - „Намјерна сила“, тако су НАТО савезници назвали операцију бомбардовања Срба 1995.године.

У даљем тексту вам представљамо причу о посљедњим тренуцима легендарног хероја Галија, коју је забиљежио његов блиски саборац и велики пријатељ

Ово је трагедија која никог на тим просторима није оставила равнодушним, у мени је оставила жесток траг а сјећање на тај догађај ме и дан-данас натјера на сузе.

Крајем августа '95, изгледало је да ће породица Галинац имати веселе љетне дане и још љепше тренутке дружења најближих чланова породице, којима је рат отежао уобичајена окупљања у кући мајке Мирјане и оца Марка.

Након три ипо године проведене у Београду, Радмила Галинац долази да обиђе своју породицу коју није видјела од почетка рата. На њеном путу, за који ће се показати да јој је био и последњи, прва станица је била Вогошћа гдје је требала да се сретне са братом Раденком, његовом женом и два братића Николом и Стефаном, којег до тада није ни видјела.

У тренутку када су се брат и сестра нашли у загрљају живот је изгледао предивно, а њиховој срећи није било краја.

Раденко је тражио да га због Радмилиног доласка ослободим обавеза у јединици, па сам му дадох неколико дана допуста како би могао да са сестром подијели ове незаборавне тенутке.

У сјећању на те дане ми је остао један невјероватан детаљ. Раденко ми се пожалио да већ дуже вријеме осјећа јаке болове у глави, а у задњих неколико дана је имао и проблема са мокрењем. Није ни слутио да је у исто вријеме и Радован, његов брат близанац, који је живио са родитељима у Војковићима, имао идентичне болове, који су се неким чудом рефлектовали и на Раденка.
 

Због доласка сестре, Галијеве муке и болови су помало заборављени. Договор је био да његова сестра остане у Вогошћи неколико дана, а да након тога да сви заједно оду до Војковића. За превоз сам им обећао возило наше Војне полиције.

Тог првог дана Радмилиног доласка, Гали је по распореду требао да буде дежурни официр у команди Војне полиције. Одлучио сам да га поштедим те дужности и да то одрадим умјесто њега јер нисам хтио да реметим већ унапред направљену наредбу о дежурствима.

Негдје пред мрак, у канцеларији зазвонио војни телефон. Везисткиња Сњежа ме обавјести да неко из милиције у Војковићима жели да хитно разговара са мном. Након што добих везу, командир милиције, иначе комшија Галијевих родитеља, ми рече да је Радован Галинац преминуо од "галопирајуће мишије грознице" коју је добио у рововима по шумама у околини Трнова. Такође ми пренесе да се то одиграло у свега неколико дана. Радовану је болест напала бубреге и мокраћне канале због чега је отишао у болницу, гдје је задржан на лијечењу али је врло брзо, на великим мукама, умро. Замолио ме је да нађем начин да ово пажљиво саопштим Галију.

Након што заврших разговор, присјетих се Галијевих здравствених проблема. Били су идентични онима које је имао Радован док је умирао у болници. Забринуто сам размишљао о томе како ћу сада Галију саопштити ову тужну вијест и тако му покварити најсретнији дан од почетка рата.

Одлучих да радио везом позовем Галија да хитно дође код мене. И доиста, он је био ту за само пар минута. Почех да му причам о Радовану и болести која га је напала. Покушавао сам да га наведем да схвати о чему се ради, а да му то ја не морам директно саопштити. У једном тренутку Галију се упалише лампице и он ме прекиде са директним питањем:
 

"Је ли умро?"

Остао сам скамењен и само сам потврдно климнуо главом. Гали је тог тренутка почео да урла из свег гласа и да шакама удара у зид стално понављајући ријечи:

"Како да то сада кажем Ради?" 

Загрли сам га и покушао да га смирим. Рекао сам му да иде кући и да ћу их ја ујутро са возилом наше јединице одвести у Војковиће. Гали се мало прибрао, али је и даље понављао да не зна како да ову тужну вијест саопшти сестри.

Следећег јутра, пред команду су дошли Радмила, Гали и његова породица. Након што смо се на брзину спремили, кренусмо преко шума, гудура и дивљих путева у правцу Војковића.

После неколико сати мучне вожње и дрмусања кроз дивљину, стигосмо у кућу жалости. У гомили људи у црнини затекосмо и Галијеве родитеље, видно исцрпљени од бола који их је задесио. Упркос стању у коме су се налазили смогли су снаге да покажу да им је драго што су након дужег времена поново видјели своју кћерку. Након поздрављања, ожалошћени родитељи привукоше око себе своја два унука, кћерку, сина и снаху, који су дошли да на вјечни починак испрате свога брата.

Након сахране сам морао да се вратим у Вогошћу. 

Уочи растанка се договорих са Галијем да ћу за седам дана поново доћи по њих како би их вратио кући. И тако је и било! Седмог дана сам поново отишао у Војковиће. Тамо се задржах до краја дана, јер се Галију никако није дало да крене кући. Баба Мирјана је непрестано молила Галија да Николу и Стефана остави код њих, пошто смо ионако планирали да се за једну седмицу поново вратимо по Раднмилу, која је одлучила да продужи свој боравак како би их утјешила у тузи која их је задесила. Гали није хтио да то уради, али обећа да ће их поново довести када дођемо по Радмилу.

Након свих тих договарања и преговарања, коначно кренусмо за Вогошћу. Пут је био дуг и ризичан, али смо ипак срећно стигли кући.

У међувремену, док се ближио дан нашег трећег одласка у Вогошћу, због лажним извјештаја из Сарајева, НАТО агресор је почео да немилосрдно бомбардује Републику Српску.
Прави разлог бомбардовања је само њима био познат, а избор циљева је једино њима био јасан. У њиховом дивљању бомбардовани су градови, болнице, фабрике, путеви, мостови, водени пропусти на друмовима, сеоске куће, штале, стока на испаши, војни објекти, борбене линије одбране, па чак и цивилна возила која су се кретала по путевима. У тим ваздушним нападима, осјећела се велика мржња према српском народу, и у њима су углавном страдали цивили и недужни народ.

У том вријеме коплетан спрски народ се будио уз звуке авиона, који су немилосрдно и неселективно гађали наше просторе. Дан се завршавао на исти начин. Република Српска је била земља у којој се народ ужасавао изласка и заласка сунца!

Дошао је дан када смо требали да поново да кренемо у Војковиће по Радмилу. Гали је тражио да са нама поведемо и његове синове, јер је то обећао мајци. Замолио сам га да одустане од тог предлога јер ситуација није добра, а и пут преко Средњег, којим смо тог јутра требали проћи, је био бомбардован. Пошто су НАТО авиони срушили један мост, пут преко Средњег је био затворен. Алтернативни пут је био онај преко Вучје Луке, али су муслимани на њему непрекидно гађали аутомобиле митраљезима и бровинзима, па је кретање по њему било јако опасно. Управо због тога сам одбио да тим путем возим Галијеву дјецу, али сам му обећао да ћу их поново одвести у Војковиће када се ситуација мало побољша. Он је ово без поговора прихватио.

Тог јутра, тачније у само свитање, на дионици пута Семизовац -Средње, НАТО авиони су срушили мост који је био од великог значаја за грађане Српског Сарајева. Како је то била једина безбједна комуникација са остатком Републике Српске, комада Бригаде, је упутила багере који су направили импровизовани прелаз преко ријеке па је пут поново постао проходан.

Пред сами полазак за Војковиће, од полицајаца који су обезбјеђивали ову дионицу, добих информацију да је пут отворен и да се саобраћај на њему одвија нормално.
Због тога одлучих да за Војковиће кренемо тим путем. Када је Гали видио да смо без проблема прошли тај оштећени дио, почео је да ми приговара што му не дозволих да поведе синове.
Остао сам при свом ставу и обећању да ће бити прилике и за тако нешто.

У Војковићима нас дочекаше Галијеви родитељи видно разчарани што нисмо повели њихове њихове унуке. Покушах да им изнесем разлоге за то, али су они током дана стално негодовали што их нисмо довели.

Како је дан одмицао, ја сам почео да убјеђујем Галија одмах морамо кренути кући, јер би било пожељно да тамо стигнемо прије првог мрака и на тај начин избјегнемо НАТО авионе који који ће и вечерас да надлећу наше небо. Међутим, Галију се није ишло, па ме је у неколико наврата замолио да останемо још неко вријеме. Када се дан већ приближио крају, упозорих Галију да је крајње вријеме да кренемо у Вогошћу, након чега он мрзовољно поче да се спрема.

Радмилино и Галијево поздрављање са родитељима је било болно и са пуно суза, управо као да су предосјећали да је то био њихов последњи поздрав са њима.
Кочано смо били спремни за повратак!
 

Возио сам што сам брже могао, као да је нека сила тјерала да што прије стигнемо на мјесто несреће. У тој журби нисам ни био свјестан како вријеме брзо пролази. Стигао сам на пунк који је држала моја саобраћајна полиција. На пункту сам затекао Млађу, Небу и С. Савића. Није нас зауставило ни њихово убјеђивање да мало сједнемо и попричамо са њима. Рекао сам им да сада немамо времена и да морамо што прије да стигнемо кући како би се склонили са путева које НАТО редовно бомбардује.

Кренули смо даље. Падао је први мрак. На изласку из Средњег сусретосмо један аутомобил. Возач нам рече да је пут непроходан јер су авиони поново оштетили дионицу пута. Замолих га да заустави сва возила из супротног правца и да им пренесе ову информацију. Кренуо сам да видим да ли се око тог оштећења може направити заобилазница. Након што стигосмо до кратера на цести, зауставих возило на самој ивици и оставих мотор на Голфу да ради. Упалио сам фарове како бих могао видјети колика ју штета направљена експлозијом авио-бомбе.

Док смо прилазили кратеру, изгледало је као да је на том мјесту срушена некаква кућа. Удубљење на путу се налазио управо на мјесту гдје је у саобраћајној несрећи погинуо наш легендарни кошаркаш Радивоје Кораћ. Из супротног правца, на неких стотињак метара од нас, стајало је још једно возило са упаљеним фаровима окренутим у нашем правцу. Стајали смо тако и разгледали огромну рупетину на путу.
 

А онда је Гали рекао:

"Бјежимо одавде, могло би се десити да поново гађају ово мјесто!"

Међутим, било је касно. У истом тренутку сам зачуо јако хучање на небу, као да се брдо руши на нас!
 

Одједном, попут грома из ведрог неба, одјекнула је јака експлозија. Угледах огроман ватрени блијесак, који се вртио у круг као неки вир у води. Осјетих да летим, и учини ми се да то траје читаву вјечност. Схватих да смо погођени бомбом. Помислих да се тако нешто не може преживјети и да је ово мој крај. И тако, док летим, размишљам да сам погинуо и да ово уствари моја душа одлази на небо! Ако је ово смрт онда и није тако страшна! Лет још увијек траје, али осјећам да почињем да полако падам, док по мени, попут неког јаког пљуска, падају гелери помјешани са земљом и камење свих величина.

Пао сам равно на цесту, попут даске бачене са грађевине. Горњи дио тијела ми остаде на асфалту а доњи удари у ивицу кратера. Имао сам осјећај као да ће ми тијело пукнути на пола. Ипак жив сам! Свијест нисам губио. Почињем да осјећам болове по цијелом тијелу.

Постаје ми јасно да је НАТО авион уочио фарове нашег аута и бацио смртоносни пројектил на своје жртве. Имао сам осјећај да се на мене срушила читава планина. Почињем да се пипам по униформи и схваћам да имам ране по читавом тијелу. Срећом, ништа не указује да су оне опасне по живот. Погођен сам у десно раме, па ми војничка кошуља при додиру руке на том мјесту изгледа избушена попут неке хеклане завјесе. У руци осјећам јак бол и не могу да је помјерим. Изгледа ми као да је откинута из свог лежишта. Опустих је да виси низ тијело и покушах да је не мрдам како бих ублажио бол. Погођен сам и у лијеву ногу и уочих повелику рупу на унутрачњем дијелу бутине. Мора да је од гелера!

Покушах да устанем. Када се најзад усправих покушах да ходам. Због јаких болова, лијеву ногу сам морао да вучем за собом. Потражих Галија, али га није било у мојој близини. Почео сам да га дозивам. Детонације ме је скоро потпуно оглувила па ништа не чујем. Помислих да је вјероватно исти случај и са њим!

Мрак бјеше већ пао, па се више ништа не види. Свјетла на нашем ауту више нису радила. Настављам да трагам за Галијем.Угледах га како непомично лежи у кратеру. Приђох му, а он ми даде знак да је жив.

Почели смо да разговарамо. Пошто се нисмо добро чули, дерали смо се из свег гласа. Каже ми да ноге не осјећа. Успио је да се окрене на леђа и исправи у полусједећи положај. Сједох поред њега, а он се наслонио на моје раме у намјери да покушамо да се некако извучемо из кратера. У рамену сам осјећао страшан бол, али сам трпио јер је Гали успио да помјери своје тијело према врху кратера. И тако, уз помоћ мог рамена и његових снажних руку успјели смо некако да се извучемо из рупе коју је направила авионска бомба. Раме је издржало!

Сједимо на ивици кратера. Разговарамо са муком, мало због бола а понајвише јер ништа не чујемо. У једном тренутку осјетих да нам неко прилази са леђа. Окренух се и угледах Јанковића, борца из Семизовачког батаљона. Њега смо тог јутра повезли до Мокрог да обиђе своју породицу, а у повратку смо поново покупили испред куће у којој смо га оставили и довезли назад у Семизовац. Покушава да ми нешто каже, али га ја ништа не разумјем. Имам осјећај да се налазимо у некој фабрици којом одјекује бука мотора. Он почиње да виче и ја схватих да ми говори да добро познаје овај терен и да се у близини налази пољски телефон његовог Батаљона. Он ће покушати да оде до њих и јавити нашој команди за несрећу.

"Јеси ли рањен?" - упитах га ја.

"Јесам, али није ништа озбиљно!"

"Јеси ли ти рањен?" - упита он мене.

"Јесам, али могу да се крећем!" - одговорих.

Након тога, Јанковић поче да се удаљава, а ја примјетих да помало шепа на једну ногу.
Ускоро потпуно нестаде из нашег видокруга. Остао сам са Галијем, у ишчекивању помоћи, јер сами себи нисмо могли да помогнемо. Галија почиње да хвата криза! Стално ми понавља како само жели да остане жив, говоречи да не осјећа доњи дио тијела. Говори ми да је готов и моли ме да му чувам дјецу. Тешке ријечи у тешком тренутку. Тјешим га и убјеђујем да је он добро и да ћемо ми још дуго заједно ратовати.

"Готово је друже, готово!" - повика Гали!

Покушавам да га скренем са теме, па почесмо да на смјену дозивамо Радмилу. Она се не јавља, али ми не одустајемо. Након тога, већ добро исцрпљени од свега, легли смо на асвалт и тресемо се од зиме.

У међувремену, стижу први људи за помоћ. Видим мог рођеног брата како ми прилази са носилима. Помислих у тренутку, откуд он први да дође на моју несрећу. Колико дуго сам већ овдје? Обратим се брату да би га утјешио мислећи да он зна да сам ја ту настрадао:

"Еј, бураз добро сам! Ништа не брини за мене, али молим те прво помозите Галију јер је он доста теже рањен!"
 

"Еј, брузе па то си ти? Не могу да те препознам!"

Помислих у себи, на шта то личим када ме рођени брат не може препознати. Након што однесоше Галија, стигоше и друга носила за мене. Прије него што ме однесоше ја погледах ка брату и узвикнух:

"Молим те бураз потражите Радмилу! Нисмо успјели да је нађемо у овом кратеру, а и не јавља нам се када је зовемо!"

"Пронашли смо и њу, у локви воде на дну кратера. Погодио ју је огроман комад у леђа и направио велику рупу на тијелу. Највјероватније је била мртва на лицу мјеста!"

Сазнадох и то да је Гали у доста лошем стању и да су му слагали да је Радмила жива и да су је већ пребацили у болницу. Убрзо потом, Гали и ја се поново нађосмо један поред другог, само овај пут у Дому здравља у Семизовцу. Изгледао ми је весео и увјерен да ће преживјети.

Након указане прве помоћи поново су нас раздвојили јер је Галија хитна помоћ одвезла у болници "Жица" у Блажују. Нешто касније на исто одредиште повезоше и мене. Пут је био препун рупа, и приликом преласка преко сваке од њих сам осјетио јаке болове. Почео сам да молим возача да успри јер су болови постајали све несношљиви. Након сат времена коначно стигосмо у болницу и ја одмах упитах за Галија. Рекли су ми да је добро и да га је доктор Лазић преузео и одвео на операцију.

"Добро је да га је он праузео, сигурно ће га спасити!" - помислих.

У соби у којој сам лежао смјењивали су се моји саборци. Чинило ми се да их је за то кратко вријеме прошло на хиљаде. Некако сам успио да заспим али ме у неко доба пробудише јаки болови у тијелу. Бјеше већ свануло а око мене су још увијек сједили моји другови. Одмах након што се пробудих упитах за Галија. Моји саборци су ћутали, и само оборише главе ка поду. Мени кренуше сузе на очи. Схватих да Гали по први пут у овом проклетом рату изгубио битку.
Подлегао је у борби за властити живот. Заплаках попут малог дјетета! Рат нас је толико зближио да нисам могао ни да замислим да га више нема. Како ћу ја без Галија, мог јунака, моје узданице?

У собу улази докор Лазић. Упита ме како се осјећам али му ја нисам могао одговорити јер сам и даље плакао. Иако га нисам ништа питао он ми рече:

"Учинио сам све што је било у мојој моћи!"

Ја му само потврдно климух главом у намјери да му покажем да знам да је то тако.

"Задобио је велико оштећење бубрега и мокраћних канала. Повређена му је и репњача, из које је непрекидно излазила крв, а то у болници нису могли да зауставе је нису имали воска.".

Он је и даље причао, док сам ја плакао и слушао.

"Да је којим случајем преживио био би непокретан и цијели живот би провео као биљка".
 

И док је завршавао разговор, доктор Лазић ми рече:

"Док сам се борио за његов живот стално се распитивао за тебе и сестру. Жао ми је што нисам могао ништа више да учиним за њега. Умро је јутрос око два сата"!

И тако, преминуо је наш Гали.
 

Остаде само туга и жал за сином, оцем, мужем и јунаком каквог мајка више не рађа. Да је бар остао жив? Није му се испунила ни његова последња жеља, ону коју је пожелио у тренутку док се његов живот гасио.

Касније сам, у разговору са људима који су га превозили до болнице, сазнао сам да је Гали имао страшне болове због оштећења мокраћних канала и бешике. Тражио је да му дају нож да сам себи одсјече пенис јер није мого да издржи несносни нагона за мокрењем. Такође су ми рекли да је стално питао за мене и Раду! До последњег атома снаге бринуо се и за нас!

Његов брат близанац Радован, умро од мишје грознице која му је уништила бубреге и мокраћне канале, а Гали је погинуо од НАТО бомбе чија му је експлозија разорила бубреге и мокраћне канале. Која случајност да два брата близанца умру на идентичан начин! Каква страшана судбина! Каква трагедија за породицу Галинац, која у двије седмице изгуби своје неизмјерно богатство: кћерку Радмилу од 28 година и синове Радована и Раденка, рођене само гудину дана након ње!

На данашњи дан, прије тачно 22 година, престало је да куца јуначко и племенито срце Раденка Галинац - Галија! Драги пријатељу док смо ми шиви живјећеш и ти.
Нека ти је вјечна слава и хвала, записао је на крају "Вогошћанин прави".

Тешка је туга и брига Марка и Мирјане Галинац

Остарјели и болесни Марко и Мирјана брину за два унука, Раденкове синове: Николу, на коме су ратне трауме оставиле трага и Стефана пољопривредног техничара без запослења.

"Двије ране ме боле," каже Мирјана- једна за мртвом дјецом, а друга за живом.

"Овом би ми требала помоћ и лијечење. Унуци ми на милост и немилост остављени. Николу смо на два мјесеца довели из дома за незбринуте у Приједору, а Стефан без посла. Дјецу ми уби НАТО пакт. Туге и бола ми је доста, 21 годину ко у магли живим, уби ме самоћа. Нема ноћи да јастук не натопим сузама", каже Мирјана Галинац.

Самоћа и болест ломе срца Марка и Мирјане Галинац. Старини су у априлу прошле године по други пут ампутирали ногу због болести крвних судова, а и протеза коју носи није адекватна.

"Не могу метар прећи без штака. Не могу јој ништа помоћи, макар да унесем дрва. Мало могу око себе и себи принијети воде. Дјеца ме покојна издржавају, право да ти кажем", јада се Марко Галинац.

Смијемо ли остати равнодушни на Маркову и Мирјанину бригу за преостало потомство? Само их Радованови и Раденкови саборци нису заборавили, а ни дате завјете. Борислав Кондић вјерује, преживио је удар НАТО бомбе јер га је Раденко заштитио својим тијелом.

Сјећам се тог Раденковог кад ми је говорио да је готов, да он не може више и рекао ми је: Коле чувај ми дјецу. Ево ко сад да га чујем кад ми то говори. Ја сам га покушавао утјешити, али он каже: Готово је. Де види само гдје је Рада"

Бремените су сузе на лицу ратника. Тешка је туга и брига Марка и Мирјане Галинац. За живота су подигли споменике и себи и својој дјеци. На црном камену исписано: „Ако је смрт јача од живота, није од љубави и сјећања“. Завјет, за све нас!!!

У тексту кориштен материјал преузет са сајта slavic.net и портала РТРС, а све у циљу да не заборавимо хероје нашег града и злочине који су почињени над њима !!!