УГАРЦИ MAСКИРНE ВATРE ( I I )

Поштовани саборци данас Вам доносимо другу причу серијала "Угарци маскирне ватре". Ради се о класичној шаљивој причи из рова или како то ми кажемо "убијању времена на линији".

Затвореник и Мали чуче, окренути један према другом, и испред себе држе испружене модре руке. Потпуно озбиљни, колико им то дозвољавају младолика лица, ненаспавани и промрзли, кулирају о свакодневним проблемима.

Забацили су удицу и сад чекају прву жртву да налети...

Један, онај што слабије хрче, као освједочени монархиста, призива српског краља да се врати на власт. А Затвореник, као узалудни полазник правног факултета, контрира, гради и тврди супротну причу. Велича либералне идеје и дјела највећег сина наших народа и народности.
Сад је забачена још једна...

Трљају њих двојица руке, као да се грију на ватри и лупају, ко зна какве податке, као да су универзитетски професори... Срчано се бране идејне позиције, као линија на фронту.

Ко ће први налетити?

Као да га је сам Бог послао, на чудни обред и још чуднију причу налети безазлени Ђед Милош.

Прво их је, неко вријеме, неповјерљиво гледао, навикнут на свакакве јаде и глупости од ове распуштене градске балавурдије и зајебаната.

Мали се упалио па сикће према саговорнику, као шарка у камењару: “Знаш ли да је Тито, десет дана по заузимању Београда, изјавио да у Србији није довољно пуштено крви и да се комунисти у њој морају понашати као у земљи коју су окупирали...”

“Шта то радите?” упита Ђед Милош, наизглед незаинересовано. Умјеша се у разговор, баш кад је тврдњи о кукавичком бијегу краљевске породице супростављене контратврдње о злочинима комуниста на крају Другог свјетског рата.

“Ма смрзли смо се ноћас...Ево наложили мало ватре па се гријемо...”, углас рекоше ова двојца наиваца.

Гледа их он зачуђено, ватре нигдје нема а будале - грију ли се грију. На моменат је помислио да су они полудили од страха, неспавања или хладноће, или је каква дрога у питању...

Мики, к`о случајно, наиђе па сврати да се и он мало огрије.

“Гдје сте нашли сува дрва?” упита смртно озбиљни Мики,
“Кад је овако добра жера, могли смо каву приставити...”

Сад најстарији међу њима помисли да је и он сам полудио.

“Ма, кога ви зај.......ате, матер вам вашу....” трзну се на њих, “на чему се гријете?”.
“Па на ватри... шта ти је?” изненади се наивни трио, све уз бечење очима према четвртом. Направише сцену као да је међу њих банула каква будала.
“Каква вам је то ватра? Ја ништа не видим...”
“Па како ћеш је видити кад је маскирна!!!” ударише они у смјех.
“Ц,ц,ц,ц... какав си ти војник па ниси чуо за маскирну ватру....с ким ми ратујемо – страшно...”, дуго су они ликовали.

А он, схвативши да су га опет насамарили, љутито крену према блатњавом рову и направи се да не чује нову провокацију:

“Пази Ђеде! Да не угазиш у жеру...”.

Љутито дође пред ров, љут на њих, више на себе...

Кад је отворио склепана врата из рова сину брњасто, избезумљено ждријебе. Умало га не удари, кад се џилитну љутито према њему, а он да би то избјегао скочи у једну дубоку млаву пред ровом. Сквасио је ноге до кољена блатњавом водом. Док је сподбио пушку, њих тројица су већ замакла преко једне међе.Читав сат је наивни тројац савладавао плаху животињу да је затвори у мрачан ров. 

Била је то трећа забачена удица...

Вратиће се они вечерас, кад се он мало смири. Да прекрате вријеме, којег су свакако имали напретек, наћи ће успут неку нову наивну жртву.

А он се након почетних минута љутње, насмија оригиналној шали.