Обиљежен Дан 4. батаљона Војне Полиције СРК

Скромно и достојанствено данас смо обиљежили Дан 4. батаљона Војне Полиције Сарајевско- романијског корпуса. Како смо и најавили разлога за претјерано славље немамо, када знамо да наши саборци у Добоју, Шамцу, Бијељини и осталим поплавом погођеним подручјима наше отаџбине преживљавају тешке тренутке.

Данас су се у спомен парку на паљанској Старој станици окупили саборци како из нашег батаљона тако и из других јединица. Била је ово прилика да се поново окупимо на једном мјесту и кроз дружење евоцирамо старе успомене из одбранбено- отаџбинског рата. Да се сјетимо оних који су за Српску дали оно највриједније, свој живот.

Обиљежавање је протекло у спортском надметању. Одиграна је ревијална утакмица  између Ветеарана 2. чете Војне Полиције и Ветерана чете Петар Пандуревић. Иако је резултат био у другом плану споменућемо да је меч завршен резултатом 4:4.

Сљедеће дружење Ветерана наше јединице је оно традиционално за Крсну славу наше Војске, Видовдан.

О Јединици

Друга чета Војне Полиције (2.чВП) је била у саставу Четвртог батаљона Војне Полиције (4. бВП), који је био под директном командом Сарајевско-Романијског корпуса (СРК). Прије почетка ратних дејстава јединица је била у саставу 288  батаљона Војне Полиције ЈНА (бивша 7.Армијска област) која је била смјештена у сарајевској касарни Виктор Бубањ. Дана 23.05.1992.год. Јединица је напустила касарну и била је измјештена у село Тврдимићи (околина Тилаве). Убрзо је добила и прве задатке, а као главно задужење је било обезбјеђење позадинског комадног мјеста СРК, које је било смјештено на Палама, па је и наша јединица добила размјештај у српској престоници. За командира је постављен поручник Ивица Топић, који је њом управљао до краја рата. Ово није било једино задужење јединице. Уз уобичајне војно-полицијске задатке, јединица је била ангажована и у зони ратних дејстава широм сарајевског ратишта са основним циљем очувања територије и становниства од агресије. Нема мјеста гдје наша чизма није крочила. Трескавица, Игман, Бјелашница, Мојмило, Нишићка висораван само су нека од мјеста нашег ангажовања. Јединица је била ангажована и на откривању и спречавању криминалних активности у зони одговорности СРК. У рејону Грепка јединица је била ангажована у против-терористичким дејствима, гдје је на једном од тих задатака погинуо наш командант батаљона Недељко Лиздек. Крај рата смо дочекали на игманском ратишту, село Бјеловац, одкле смо се повукли у јануару 1996 године. Ипак, ту нашем ангажовању није био крај. Задатак јединице у то вријеме је био да помогне становништу Српског Сарајева које је због Дејтонског мировног споразума одлучило да напусти насеља која су по споразуму припала Федерацији БиХ. И на тим задацима по веома тешким временским условима, припадници наше јединице су показали велику професионалност и обученост. Послије рата јединица је наставила дјеловање у мирнодобским условима. 1997 године један дио војника заједно са ратним командиром пор. Ивицом Топићем потписује своје прве професионалне уговоре. Тада је јединица била у саставу 505. Моторизоване бригаде, која је била смјештена у касарни Милош Обилић на Палама. Једница је у више наврата проглашавана за најбољу чету у саставу бригаде, а 1998 године 505. Мтбр је проглашена за најбољу јединицу у Војсци Републике Српске, а све то на основу резултата наше чете која је која је подњела највећи терет на провјерама комисије из Главног штаба ВРС. Због бројних реформи и кадровских смањења, јединица се гаси 2003 године. Поред наше чете у сатаву батаљона су биле прва и саобраћајна чета, које су биле смјештене у касарни Слободан Принцип Сељо у Лукавици, гдје је био смјештен СРК.